RS66574B1 - Niraparib za upotrebu u postupku lečenja raka prostate - Google Patents

Description

Opis

Oblast pronalaska

Predmetni pronalazak odnosi se na niraparib ili njegovu so za upotrebu u postupku lečenja raka prostate kod čoveka kom je takvo lečenje potrebno koja sadrži primenu na čoveka terapijski efektivne količine nirapariba, pri čemu čovek nosi najmanje jednu anomaliju popravke DNK odabranu iz grupe koja se sastoji od BRCA-1 i BRCA-2.

Osnovne informacije o pronalasku

Gras, Jordi, Drugs of the Future, Prous Science, (2013.), tom 38, br.10, tiče se sinteze i farmakologije niraparib hidrohlorida, inhibitora poli [ADP-riboza] polimeraze (PARP). Michie, Caroline O., i sar., Journal of Clinical Oncology, (2013), tom 31, br.15, tiče se „Konačnih rezultata istraživanja faze I nirapariba (MK4827), inhibitora poli(ADP)riboza polimeraze (PARP) koji uključuju studije biomarkera za potvrđivanje koncepta i proširene kohorte povezane sa nosačima mutacije BRCA1/2, sporadičnim rakom jajnika i rakom prostate otpornim na kastraciju (CRPC).“ Jones, Philip, i sar., J. Med. Chem., (2009), tom 52, br.22, tiče se „razvoja nove serije 2-fenil-2H-indazol-7-karboksamida kao inhibitora poli(ADP-riboza)polimeraze (PARP) 1 i 2.“

Rak prostate je najčešća malignost, koja nije kožna, kod muškaraca i drugi vodeći uzrok smrti od raka kod muškaraca na zapadnom delu sveta. Rak prostate rezultat je nekontrolisanog rasta abnormalnih ćelija u žlezdi prostate. Kada se razvije tumor raka prostate, androgeni, kao što je testosteron, promovišu rast tumora raka prostate. U ranim fazama, lokalizovani rak prostate se često leči lokalnom terapijom, uključujući, na primer, hirurško odstranjivanje žlezde prostate i radioterapiju. Međutim, kada lokalna terapija ne uspe izlečiti rak prostate, što je slučaj kod do trećine muškaraca, bolest napreduje u neizlečivu metastatsku bolest (tj. bolest u kojoj se rak proširio iz jednog dela tela na druge delove).

U lečenju metastatskog raka prostate sprovodi se terapija deprivacije androgena („ADT“) ili terapija supresije androgena da bi se smanjila produkcija testosterona u testisima. ADT uključuje hiruršku kastraciju (orhiektomiju) ili upotrebu antagonista ili agonista hormona oslobađanja luteinizirajućeg hormona. Primeri LHRH antagonista uključuju degareliks. Primeri LHRH agonista uključuju goserelin acetat, histrelin acetat, leuprolid acetat i triptorelin pamoat.

Abirateron acetat je prolek abiraterona, inhibira 17α hidroksilazu/C17, 20-lazu (citohrom P450c17 [CYP17]), ključni enzim u androgenoj biosintezi.

Abirateron acetat u kombinaciji sa prednizonom je odobren za lečenje muškaraca sa metastatskim rakom prostate otpornim na kastraciju („mCRPC“) koji su ranije primili hemioterapiju koja sadrži docetaksel. Efikasnost i bezbednost terapije abirateron acetatom (dnevna doza tablete od 1.000 mg) i prednizonom (5 mg, dvaput dnevno) kod pacijenata sa mCRPC-om utvrđena je rezultatima COU-AA-301 i COU-AA-302, koje su obe multinacionalne, randomizovane, dvostruko slepe, placebom kontrolisane studije faze 3. Studija COU-AA-301 bila je prva studija faze 3 koja je pokazala da dodatno smanjenje koncentracija testosterona ispod onih ostvarenih terapijom deprivacije androgena („ADT“) upotrebom inhibicije CYP17 sa abirateron acetatom poboljšava preživljavanje kod pacijenata sa mCRPC-om. Studija COU-AA-302 je pokazala značajno poboljšano ukupno preživljavanje („OS“) i preživljavanje bez radiografskog napredovanja („rPFS“) kod pacijenata koji nisu ranije lečeni hemioterapijom sa mCRPC-om lečenih abirateron acetatom plus prednizonom, u poređenju sa placebom plus prednizonom. Ono što je potrebno jesu podaci za utvrđivanje da li je abirateron acetat u kombinaciji sa prednizonom niske doze i ADT-om superiorni spram samog ADT-a u poboljšavanju rPFS-a i OS-a kod subjekata sa mHNPC-om sa visokorizičnim prognostičkim faktorima.

Dakle, lečenje raka prostate, uključujući rak prostate otporan na kastraciju i metastatski rak prostate otporan na kastraciju putem inhibicije PARP-a sa niraparibom kod pacijenata sa mCRPC-om, uključujući one sa anomalijama popravke DNK. Ovo lečenje može da usledi nakon hemioterapije ili može da bude kod subjekta koji nije ranije lečen hemioterapijom. Ovo lečenje može da usledi nakon agensa koji ciljaju androgene receptore (AR), npr. enzalutamid, apalutamid i bikalutamid. Stoga niraparib može da predstavlja drugu opciju lečenja.

Sažetak pronalaska

Predmetni pronalazak je usmeren na niraparib ili njegovu so za upotrebu u postupku lečenja raka prostate kod čoveka kom je takvo lečenje potrebno koja sadrži primenu na čoveka terapijski efektivne količine nirapariba, pri čemu čovek nosi najmanje jednu anomaliju popravke DNK odabranu iz grupe koja se sastoji od BRCA-1 i BRCA-2.

U jednom otelotvorenju, rak prostate je rak prostate otporan na kastraciju metastatski rak prostate otporan na kastraciju i/ili rak prostate otporan na antiandrogen.

U pronalasku, čovek nosi najmanje jednu anomaliju popravke DNK odabranu iz grupe koja se sastoji od BRCA-1 i BRCA-2. U drugom otelotvorenju, čovek takođe nosi najmanje jednu anomaliju popravke DNK odabranu iz grupe koja se sastoji od BRCA-1, BRCA-2, FANCA, PALB2, CHEK2, BRIP1, HDAC2 i ATM.

U drugom otelotvorenju, čovek nosi najmanje jednu anomaliju popravke DNK koja je ili BRCA-1 ili BRCA-2.

U drugom otelotvorenju, na čoveka se primenjuje niraparib u količini, poželjno, od oko 30 mg/danu do oko 400 mg/danu, poželjnije 300 mg/danu i najpoželjnije jedanput dnevno oralnom primenom u obliku tri oralna doziranja od 100 mg.

U drugom otelotvorenju, predmetni pronalazak je usmeren na kompoziciju koja sadrži niraparib ili so za upotrebu u lečenju raka prostate, raka prostate otpornog na antiandrogen, raka prostate otpornog na kastraciju i metastatskog raka prostate otpornog na kastraciju.

Kratak opis crteža

Slika 1. Ilustruje da niraparib inhibira rast ćelijskih linija ljudskog tumora prostate in vitro.

Slika 2. Ilustruje da niraparib suzbija formaciju PAR u dve ćelijske linije ljudskog tumora prostate in vitro.

Slika 3. Ilustruje da lečenje niraparibom inducira povećan γ-H2AX u 22RV1 ćelijama na način zavisan od doza, mereno protočnom citometrijom.

Slika 4. Ilustruje da niraparib inducira γ-H2AX u 22RV1, LNCaP AR-TB i C4-2B ćelijama in vitro.

Slika 5. Ilustruje da lečenje niraparibom inhibira rast C4-2B-luc tumora prostate kod mužjaka NSG miševa.

Detaljan opis pronalaska

Izraz „subjekt“ odnosi se na sisara, najpoželjnije čoveka, koji je bio ili jeste predmet lečenja, posmatranja ili eksperimenta.

Izraz „lečenje“ odnosi se na lečenje subjekta obolelog od patološkog stanja i odnosi se na efekat koji olakšava stanje ubijanjem kancerogenih ćelija, ali i na efekat koji za rezultat ima inhibiciju napredovanja stanja i uključuje smanjenje brzine napredovanja, zaustavljanje brzine napredovanja, ublažavanje stanja i izlečenje stanja. Lečenje kao profilaktička mera (tj. profilaktik) takođe je uključeno.

Izraz „terapeutski efikasna količina“ odnosi se na količinu nirapariba koja izaziva biološki ili medicinski odgovor u sistemu tkiva koji traži istraživač, veterinar, lekar ili drugi kliničar, koji uključuje olakšanje ili delimično olakšanje simptoma bolesti, sindroma, stanja ili poremećaja koji se leči.

Izraz „bezbedna i efektivna količina“ odnosi se na količinu nirapariba koja izaziva prevenciju ili ublažavanje napredovanja bolesti i prihvatljivu toksičnost kod čoveka.

Izraz „kompozicija“ odnosi se na farmaceutski produkt koji uključuje specificirane sastojke, nekad u terapijski efektivnim količinama, kao i sve produkte koji su rezultat, direktan ili indirektan, kombinacija specificiranih sastojaka u specificiranim količinama.

Izraz „farmaceutski prihvatljiv“ kako se ovde koristi, odnosi se na jedinjenja, materijale, kompozicije i/ili forme doziranja koje su, unutar obima pravilnog medicinskog rasuđivanja, pogodne za upotrebu u kontaktu sa tkivima čoveka bez prekomerne toksičnosti, iritacija, alergijskih reakcija ili drugih problema ili komplikacija, srazmerno razumnom odnosu koristi i rizika. Svaki nosač, ekscipijent, itd. moraju svi biti „prihvatljivi“ u smislu da su kompatibilni sa drugim sastojcima u formulaciji.

Izraz „androgeni receptor“ kako se ovde koristi namenjen je da uključuje androgene receptore divljeg tipa kao i AR-ove i/ili mutante AR-a otporne na androgen povezane sa rakom prostate otpornim na kastraciju.

Kako se ovde koristi, izraz „antiandrogen“ odnosi se na grupu jedinjenja antagonista receptora hormona koja je sposobna prevenirati ili inhibirati biološke efekte androgena na tkiva koja obično imaju reakciju. U nekim otelotvorenjima, antiandrogen je mali molekul. Antiandrogeni uključuju enzalutamid, apalutamid i abirateron acetat.

Kako se ovde koristi, izraz „antiandrogen prve generacije“ odnosi se na agens koji ispoljava antagonističku aktivnost protiv divljeg tipa AR polipeptida. Međutim, antiandrogeni prve generacije razlikuju se od antiandrogena druge generacije po tome što antiandrogeni prve generacije potencijalno mogu da deluju kao agonisti kod CRPC-a. Primerni antiandrogeni prve generacije uključuju, ali nisu ograničeni na, flutamid, nilutamid i bikalutamid.

Kako se ovde koristi, izraz „antiandrogen druge generacije“ odnosi se na agens koji ispoljava punu antagonističku aktivnost protiv divljeg tipa AR polipeptida. Antiandrogeni druge generacije razlikuju se od antiandrogena druge generacije po tome što antiandrogeni druge generacije deluju kao puni antagonisti u ćelijama koje ispoljavaju povišene nivoe AR-a, kao na primer, kod CRPC-a. Primerni antiandrogeni druge generacije uključuju 4-[7-(6-cijano-5-trifluorometilpiridin-3-il)-8-okso-6-tiokso-5,7-diazaspiro[3.4]okt-5-il]-2-fluoro-N metilbenzamid (takođe poznat kao ARN-509; CAS br.956104-40-8); 4-(3-(4-cijano-3-(trifluorometil)fenil)-5,5-dimetil-4-okso-2-tioksoimidazolidin-1-il)-2-fluoro-N-metilbenzamid (takođe poznat kao MDV3100 ili enzalutamid; CAS br: 915087-33-1) i RD162 (CAS br.915087-27-3). U nekim otelotvorenjima, antiandrogen druge generacije vezuje se na AR polipeptid na ili blizu mesta za vezivanje liganda na AR polipeptidu.

Kako se ovde koristi, izraz „antiandrogen treće generacije“ odnosi se na agens koji ispoljava punu antagonističku aktivnost protiv divljeg tipa AR polipeptida i protiv mutantnih oblika AR polipeptida, sa mutacijama koje nastaju u ligandvezujućem domenu (LBD) na AR polipeptidu kako je u nastavku izloženo.

Antiandrogeni treće generacije zadržavaju razliku spram antiandrogena prve generacije po tome što antiandrogeni treće generacije deluju kao puni antagonisti u ćelijama koje ispoljavaju povišene nivoe AR-a, kao na primer, kod CRPC-a.

Kako se ovde koristi, izraz „mutant“ odnosi se na promenjenu (u poređenju sa referencom) nukleinsku kiselinu ili polipeptid ili na ćeliju ili organizam koji sadrži ili ispoljava takvu promenjenu nukleinsku kiselinu ili polipeptid.

Kako se ovde koristi, osim ako je drugačije navedeno, izraz „uticaj“ ili „na koji utiče“ (kada se odnosi na bolest, sindrom, stanje ili poremećaj na koji utiče antagonizam AR-a) uključuje smanjenje učestalosti i/ili težine jednog ili više simptoma ili pokazatelja navedene bolesti, sindroma, stanja ili poremećaja; i/ili uključuju preveniranje razvoja jednog ili više simptoma ili pokazatelja navedene bolesti, sindroma, stanja ili poremećaja ili razvoja bolesti, stanja, sindroma ili poremećaja.

Otelotvorenja predmetnog pronalaska uključuju prolekove nirapariba. Generalno, takvi prolekovi će biti funkcionalni derivati jedinjenja koja lako mogu da se in vivo preoblikuju u potrebno jedinjenje. Tako u predmetnom pronalasku, izraz „primenjivanje“ obuhvata lečenje ili prevenciju različitih bolesti, stanja, sindroma i poremećaja koja su opisana, sa jedinjenjem koje je specifično otkriveno ili sa jedinjenjem koje možda nije specifično otkriveno, ali koje se in vivo preoblikuje u specificirano jedinjenje nakon primene na pacijenta. Konvencionalne procedure za odabir i pripremanje pogodnih prolek derivata opisani su, na primer, u „Design of Prodrugs“, urednik H. Bundgaard, Elsevier, 1985.

Androgen receptor (AR)

Androgeni se vezuju na specifični receptor, androgen receptor (AR), unutar ćelija ciljanog tkiva. AR se ispoljava u brojnim tkivima tela i receptor je kroz koji se ispoljavaju fiziološki kao i patofiziološki efekti endogenih androgenih liganda, kao što je testosteron (T) i dihidrotestosteron (DHT). Strukturno, AR se sastoji od tri glavna funkcionalna domena: ligand-vezujućeg domena (LBD), DNK-vezujućeg domena i amino-terminalnog domena. Jedinjenje koje se vezuje na AR i oponaša efekte endogenog AR liganda naziva se AR agonistom, dok se jedinjenje koje inhibira efekte endogenog AR liganda označava kao AR antagonist.

Vezivanje androgena na receptor ga aktivira i uzrokuje da se vezuje na mesta za vezivanje DNK susedne ciljanim genima. Zatim interagira sa koaktivatorskim proteinima i osnovnim faktorima transkripcije da bi regulisao ispoljavanje gena. Time, putem svojih receptora, androgeni uzrokuju promene u ispoljavanju gena u ćelijama. Ove promene u konačnici imaju posledice po metaboličku proizvodnju, razlikovanje ili proliferaciju ćelije, koje su vidljive u fiziologiji ciljanog tkiva. U prostati, androgeni stimulišu rast tkiva prostate i ćelija raka prostate vezivanjem na AR koji je prisutan unutar citoplazme tkiva osetljivog na androgen.

Jedinjenja koja selektivno moduliraju AR su od kliničkog značaja u lečenju ili prevenciji raznih bolesti, stanja i rakova, uključujući, ali ne ograničavajući se na, rak prostate, benignu hiperplaziju prostate, hizurtizam kod žena, alopeciju, anoreksiju nervozu, rak dojke, akne, koštano-mišićna stanja, kao što su bolesti kosti, hematopoezna stanja, nervno-mišićnu bolest, reumatološku bolest, rak, AIDS, kaheksiju, za hormonsku supstitucionu terapiju (HST), ona korišćena u kontracepciji za muškarce, za poboljšanje seksualnih funkcija kod muškaraca, za poboljšanje reproduktivnih stanja kod muškaraca i primarnog ili sekundarnog muškog hipogonadizma.

Rak prostate otporan na kastraciju

Agensi koji blokiraju dejstvo (antiandrogene) endogenih hormona (npr. testosterona) veoma su efektivni i rutinski se koriste za lečenje raka prostate (terapija androgene ablacije). Iako su u početku efektivne u suzbijanju rasta tumora, ove terapije androgene ablacije nakon određenog vremena postanu neuspešne u skoro svim slučajevima, što dovodi do CRPC-a. Većina, ali ne sve ćelije raka prostate u početku reaguju na terapiju uskraćivanja androgena.

Međutim, vremenom se pojavljuju preživele populacije ćelija raka prostate jer su reagovale na selektivni pritisak koji je stvorila terapija ablacije androgena i sada su otporne na nju. Ne samo da je primarni rak otporan na dostupne terapije, već ćelije raka takođe mogu da se odlome od primarnog tumora i putuju u krvotoku, šireći bolest na udaljena mesta (posebno kosti). Ovo je poznato kao metastatski rak prostate otporan na kastraciju („mCRPC“). Između ostalih efekata, ovo uzrokuje značajan bol i dodatnu krhkost kostiju kod subjekta.

U nekim otelotvorenjima, rak prostate kod subjekta je otporan ili ne reaguje na lečenje antiandrogenima, na primer uključujući, ali ne ograničavajući se na, lečenje enzalutamidom, apalutamidom i abirateron acetatom („antiandrogena rezistencija“).

Pripremanje nirapariba, 2-[4-[(3S)-piperidin-3-il]fenil]indazol-7-karboksamida, može da se pronađe u patentu SAD br.8,071,623, izdanom 6. decembra 2011. pod naslovom Indazoli supstituisani amidom kao inhibitori poli(ADP-riboza)polimeraze (PARP), koji zahteva korist privremene patentne prijave SAD br.60/921,310, podnete 16. februara 2010., kao i patenta SAD br. 8,436,185, izdanog 7. maja 2013. pod naslovom Farmaceutski prihvatljive soli 2-[4-[(3S)-piperidin-3-il]fenil]-2H-indazol-7-karboksamida, koji zahteva korist privremene patentne prijave SAD br.61/010,333 podnete 8. januara 2008.

Niraparib ili njegova so za upotrebu prema patentnim zahtevima može da bude obezbeđena u obliku farmaceutskih kompozicija koje sadrže niraparib ili so i farmaceutski prihvatljiv nosač. Farmaceutske kompozicije koje sadrže aktivni sastojak mogu da budu u obliku pogodnom za oralnu upotrebu, na primer, kao tablete, pastile sa dugim oslobađanjem, pastile, vodene ili uljane suspenzije, praškovi koji mogu da se disperguju ili granule, emulzije, tvrde ili meke kapsule ili sirupi ili eliksiri.

Kompozicije namenjene za oralnu upotrebu mogu da budu pripremljene prema bilo kom u predmetnoj oblasti poznatom postupku za proizvodnju farmaceutskih kompozicija i takve kompozicije mogu da sadrže jedan ili više agensa odabranih iz grupe koja se sastoji od agensa za zaslađivanje, agensa za aromu, agensa za davanje boje i agensa za konzerviranje da bi se obezbedili preparati koji su farmaceutski elegantni i ugodnog okusa. Tablete sadrže aktivni sastojak u mešavini sa netoksičnim farmaceutski prihvatljivim ekscipijentima koji su pogodni za proizvodnju tableta. Ovi ekscipijenti mogu na primer da budu inertni razblaživači, kao šta je kalcijum karbonat, natrijum karbonat, laktoza, kalcijum fosfat ili natrijum fosfat; agensi za granulaciju i za dezintegraciju, na primer, mikrokristalna celuloza, natrijum kroskarmeloza, kukuruzni skrob ili alginska kiselina; agensi za vezivanje, na primer skrob, želatin, polivinil-pirolidon ili akacija i agensi za podmazivanje, na primer magnezijum stearat, stearinska kiselina ili talk. Tablete mogu da budu neprevučene ili mogu da budu prevučene poznatim tehnikama da bi se prikrio neprijatan okus leka ili da bi se odgodila dezintegracija i apsorpcija u gastrointestinalnom traktu i time obezbedilo postojano dejstvo tokom dužeg perioda. Na primer, može da se upotrebi materijal rastvorljiv u vodi koji prikriva okus kao što je hidroksipropil-metilceluloza ili hidroksipropilceluloza ili materijal za stvaranje vremenskog odstupanja kao što je etil celuloza, celulozni acetobutirat.

Formulacije za oralnu upotrebu takođe mogu da budu date u obliku tvrdih želatinskih kapsula, pri čemu se aktivni sastojak meša sa inertnim čvrstim razblaživačem, na primer, kalcijum karbonatom, kalcijum fosfatom ili kaolinom, ili kao mekane želatinske kapsule, pri čemu se aktivni sastojak meša sa nosačem rastvorljivim u vodi kao što je polietilenglikol ili uljani medijum, na primer ulje kikirikija, tečni parafin ili maslinovo ulje.

Vodene suspenzije sadrže aktivne materijale u mešavini sa ekscipijentima pogodnim za proizvodnju vodenih suspenzija. Takvi ekscipijenti su agensi za suspenziju, na primer natrijum karboksimetilceluloza, metilceluloza, hitroksipropilmetil celuloza, natrijum alginat, polivinilpirolidon, guma tragakant i guma akacija; agensi za disperziju ili vlaženje mogu da budu prirodno nastali fosfatidi, na primer lecitin ili produkti kondenzacije alkilen oksida sa masnim kiselinama, na primer polioksietilen stearat ili proizvodi kondenzacije etilen oksida sa dugolančanim alifatičnim alkoholima, na primer heptadekaetilenoksicetanalom ili produkta kondenzacije etilen oksida sa delimičnim estrima deriviranim iz masnih kiselina i heksitola kao što je polioksietilen sorbitol monooleat ili produkti kondenzacije etilen oksida sa delimičnim estrima deriviranim iz masnih kiselina i heksitol anhidrida, na primer polietilen sorbitan monooleat. Vodene suspenzije takođe mogu da sadrže jedan ili više konzervansa, na primer etil ili n-propil p-hidroksibenzoat, jedan ili više agensa za davanje boje, jedan ili više agensa za aromu i jedan ili više agensa za zaslađivanje, kao što je saharoza, saharin ili aspartam.

Uljane suspenzije mogu da budu formulisane suspenzijom aktivnog sastojka u biljnom ulju, na primer ulju od kikirikija, maslinovom ulju, susamovom ulju ili u mineralnom ulju kao što je tečni parafin. Uljane suspenzije mogu da sadrže agens za zgušnjavanje, na primer pčelinji vosak, tvrdi parafin ili cetil alkohol. Agensi za zaslađivanje kao što su oni navedeni u prethodnome i agensi za aromu mogu da se dodaju da bi se obezbedio oralni preparat ugodnog okusa. Ove kompozicije mogu da se očuvaju dodavanjem anti-oksidansa kao što je butilizirani hidroksianizol ili alfa-tokoferol.

Praškovi koji mogu da se disperguju i granule pogodne za pripremanje vodene suspenzije dodavanjem vode obezbeđuju aktivni sastojak u mešavini sa agensom za dispergovanje ili vlaženje, agensom za suspenziju i jednim ili više konzervansa. Primeri pogodnih agensa za disperziju ili vlaženje i agensa za suspenziju su oni koji su u prethodnome već pomenuti. Dodatni ekscipijenti, na primer agensi za zaslađivanje, aromu i davanje boje, takođe mogu da budu prisutni. Ove kompozicije mogu da se očuvaju dodavanjem antioksidansa kao što je askorbinska kiselina.

Farmaceutske kompozicije takođe mogu da budu u obliku emulzije ulja u vodi. Uljana faza može da bude biljno ulje, na primer maslinovo ulje ili ulje od kikirikija, ili mineralno ulje, na primer tečni parafin ili njihove smeše. Pogodni agensi za emulgaciju mogu da budu prirodno nastali fosfatidi, na primer lecitin soje i estri ili delimični estri derivirani iz masnih kiselina i heksitol anhidrida, na primer sorbitan monooleat i produkti kondenzacije navedenih delimičnih estara sa etilen oksidom, na primer polioksietilen sorbitan monooleat. Emulzije takođe mogu da sadrže agense za zaslađivanje i za aromu, konzervanse i antioksidanse.

Sirupi i eliksiri mogu da budu formulisani sa agensima za zaslađivanje, na primer glicerolom, propilen glikolom, sorbitolom ili saharozom. Takve formulacije takođe mogu da sadrže demulcent, konzervans, agense za aromu i davanje boje i antioksidans. Farmaceutske kompozicije mogu da budu u obliku sterilnih vodenih rastvora koji mogu da se ubrizgavaju. Među prihvatljivim vehikulumima i rastvaračima koji mogu da se upotrebe su voda, Ringerov rastvor i izotonični rastvor natrijum hlorida.

Sterilni preparat koji može da se ubrizgava takođe može da bude sterilna mikroemulzija ulja u vodi koja može da se ubrizgava, naznačena time što se aktivni sastojak rastvara u uljanoj fazi. Na primer, aktivni sastojak može prvo da se rastvori u smeši ulja i lecitina soje. Rastvor ulja se zatim uvodi u smešu vode i glicerola i obrađuje da bi formirao mikroemulziju.

Rastvori ili mikroemulzije koje mogu da se ubrizgavaju mogu da se uvedu u krvotok pacijenta lokalnim bolus ubrizgavanjem. Alternativno tome, može da bude povoljno da se rastvor ili mikroemulzija primeni na takav način da se održi stalna cirkulišuća koncentracija gotovog jedinjenja. Da bi se održala takva stalna koncentracija, može da se upotrebi uređaj za neprestano intravensko ubrizgavanje. Primer takvog uređaja je Deltec CADD-PLUS™ model 5400 intravenska pumpa.

Farmaceutske kompozicije mogu da budu u obliku sterilnih vodenih ili uljanih suspenzija koje mogu da se ubrizgavaju za intramuskularnu ili subkutanu primenu. Ova suspenzija može da bude formulisana prema poznatoj predmetnoj oblasti upotrebom pogodnih agensa za disperziju ili vlaženje i agensa za suspenziju koji su pomenuti u prethodnome. Sterilni preparat koji može da se ubrizgava takođe može da bude sterilni rastvor ili suspenzija koja može da se ubrizgava u netoksičnom parenteralno prihvatljivom razblaživaču ili rastvaraču, na primer kao rastvor u 1,3-butandiolu. Dodatno tome, sterilna, fiksna ulja se konvencionalno upotrebljavaju kao rastvarač ili medijum za suspenziju. Za ovu svrhu može da se upotrebi bilo koje neutralno ulje uključujući sintetične mono- ili digliceride. Dodatno tome, masne kiseline kao što je oleinska kiselina nalaze upotrebu u pripremanju supstanci za ubrizgavanje.

Niraparib ili so takođe može da se primeni u obliku supozitorija za rektalnu primenu leka. Ove kompozicije mogu da se pripreme mešanjem leka sa pogodnim neiritirajućim ekscipijentom koji je čvrst na uobičajenim temperaturama ali tečan na rektalnim temperaturama i stoga će se otopiti u rektumu da bi se oslobodio lek. Takvi materijali uključuju kakao maslac, želatin kom je dodan glicerin, hidrogenizovana biljna ulja, smeše polietilen glikola različitih molekularnih težina i estara masnih kiselina polietilen glikola.

Za topikalnu primenu se upotrebljavaju kreme, masti, želei, rastvori ili suspenzije itd., koje sadrže gotova jedinjenja. (Za svrhe ove prijave, topikalna primena će uključivati sredstva za ispiranje usta i grla.)

Niraparib ili so mogu da budu primenjeni u intranazalnom obliku putem topikalne upotrebe pogodnog intranazalnog vehikuluma i uređaja za isporuku, ili putem transdermalnih ruta, upotrebom oblika transdermalnih flastera dobro poznatih osobama sa uobičajenim znanjem u predmetnoj oblasti. Da bi se primenila u obliku transdermalnog sistema isporuke, primena doziranja će, naravno, biti neprekidna a ne povremena tokom celog trajanja režima doziranja. Niraparib ili so takođe mogu da se isporuče kao supozitorij upotrebom osnova kao što je kakao maslac, želatin kom je dodan glicerin, hidrogenizovana biljna ulja, smeše polietilen glikola različitih molekularnih težina i estara masnih kiselina polietilen glikola.

Kada se niraparib ili so primenjuje na pacijenta, odabrani nivo doziranja zavisiće od raznih faktora, uključujući, ali ne ograničavajući se na, aktivnost posebnog jedinjenja, težinu simptoma kod pojedinca, rutu primene, vreme primene, brzinu izlučivanja jedinjenja, trajanje lečenja, drugih lekova, jedinjenja i/ili materijala koji se koriste u kombinaciji i starosti, pola, težine, stanja, opšteg zdravlja i ranije medicinske istorije pacijenta. Količina nirapariba i ruta primene će u konačnici biti predmet diskrecije lekara, iako će generalno doziranje biti za postizanje lokalnih koncentracija na mestu dejstva koje postižu željeni efekat bez uzrokovanja značajnih štetnih ili pogubnih nuspojava.

In vivo primena može da se postigne jednom dozom, neprekidnom ili povremenom (tj. u odvojenim dozama u odgovarajućim intervalima) tokom celog toka lečenja. Postupci utvrđivanja najefektivnijih načina i doziranja primene dobro su poznati stručnjacima u predmetnoj oblasti i razlikovaće se sa formulacijom upotrebljenom za lečenje, svrhom terapije, ciljnim ćelijama koje se leče i subjektom koji se leči. Može da se sprovede jedna ili više primena, s tim da nivo i obrazac doze odabire lekar koji vrši lečenje.

Generalno, pogodna doza nirapariba je u rasponu od oko 100 µg do oko 250 mg po kilogramu telesne težine subjekta po danu. Naznačeno time što je aktivni sastojak so, estar, prolek ili slično, količina koja se primenjuje izračunava se na osnovu matičnih jedinjenja i tako se stvarna težina koja će se upotrebiti proporcionalno povećava.

Terapijski efektivna količina nirapariba ili njegove farmaceutske kompozicije za lečenje raka prostate kako je definisano u patentnim zahtevima uključuje raspon doze od oko 30 mg/danu do oko 400 mg/danu nirapariba ili bilo koju određenu količinu ili raspon u njemu, posebno oko 300 mg/danu i oralnu primenu jedanput dnevno u obliku tri oralna doziranja od 100 mg. Optimalne doze nirapariba koje će se primeniti mogu lako da se utvrde i razlikovaće se sa posebnim jedinjenjem koje se upotrebljava, načinom primene, jačinom preparata i napredovanjem bolesti, sindroma, stanja ili poremećaja. Dodatno tome, faktori koji su povezani sa određenim subjektom koji se leči, uključujući rod, starost, težinu i ishranu subjekta i vreme primene, za rezultat će imati potrebu za prilagođavanjem doze da bi se ostvario odgovarajući terapijski nivo i željeni terapijski efekat. U prethodnom navedene doze su, dakle, primeri za prosečan slučaj. Naravno, mogu da postoje pojedinačne situacije pri čemu su više ili niže doze opravdane i takve su situacije unutar obima ovog pronalaska.

Niraparib može da bude primenjen kao što je definisano u zahtevima u bilo kojoj prethodnoj kompoziciji ili režimu doziranja ili pomoću onih kompozicija i režima doziranja ustanovljenih u predmetnoj oblasti kada je upotreba nirapariba potrebna za subjekta kom je to potrebno.

Primeri

Sledeći primeri ilustruju pronalazak i navedeni su da bi pomogli u razumevanju pronalaska i nisu namenjeni i ne treba da se tumače da na bilo koji način ograničavaju pronalazak naveden u patentnim zahtevima koji slede posle toga.

Primer 1

In vitro citotoksičnost nirapariba u linijama ljudskog tumora prostate

Citotoksičnost nirapariba je testirana u više linija ljudskog tumora prostate in vitro. Nije poznato da je ijedna od linija tumora BRCA-1 ili BRCA-2 deficijentna.

Postupci:

In vitro citotoksičnost nirapariba procenjena je u 5 ćelijskih linija ljudskog raka prostate: C4-2B, LNCaP, LNCaP AR.TB, VCaP i 22Rv1. C4-2B, LNCaP, LNCaP AR.TB i 22Rv1 ćelijske linije su uzgojene u RPMI1640+GlutaMAX™-I medijumu (Life Technologies #61870-036) suplementovanim 10% toplotno deaktiviranim fetalnim goveđim serumom (FBS) (Life Technologies #16140-071) i neesencijalnim aminokiselinama (NEAA) (Life Technologies #11140-050); i VCaP su uzgojene u DMEM+GlutaMAX™-I medijumu (Life Technologies ##10569-010) sa 10% FBS-a i NEAA-a. VCaP ćelije su deljene na subkulture svakih 7 dana; druge linije su deljene svakih 3–4 dana.

Kinetika rasta ćelija svake ćelijske linije utvrđena je zasejavanjem ćelija na više gustoća i nadziranjem rasta pri intervalima do 7 dana. Rast je utvrđen Promega CellTiter-Glo reagensom (#G7571) da bi se izmerio ćelijski ATP pomoću hemiluminiscentne reakcije luciferina i luciferaze. Ploče su očitane na Perkin-Elmer Envision čitaču ploča i vrednosti luminiscencije su iscrtane da bi se identifikovala gustoća zasejavanja koja je za rezultat imala rast logaritamske faze i gustoća ćelija unutar linearnog raspona CellTiter-Glo testa u željenoj vremenskoj tački.

Za eksperimente citotoksičnosti nirapariba, ćelije su sakupljene kratkom tripsinizacijom i svaka linija je zasejana u unutrašnjih 60 bunarića ploča sa 96 bunarića u 100 µl pri odgovarajućoj gustoći za 7-dnevno lečenje. Spoljašnji zidovi svake ploče napunjeni su Dulbecco fosfatom puferovanim fiziološkim rastvorom (DPBS; Life Technologies #14190-144) da bi se umanjilo isparavanje iz testnih bunarića. Ćelije su ostavljene u bunarićima tokom noći na 37 °C u ovlaženom inkubatoru sa 5% CO2. Lečenje je započeto dodavanjem 50 µl 3X nirapariba (konačne koncentracije 500, 125, 31,3, 7,8, 1,95, 0,49, 0,12, 0,03 µM) u odgovarajućem medijumu u trostruke bunariće. Konačna koncentracija vehikuluma bila je 0,5% DMSO-a.

Ćelije su kultivisane tokom 7 dana. Relativna održivost ćelija nakon lečenja utvrđena je upotrebom CellTiter-Glo reagensa, kao u prethodnome. Sve izlazne vrednosti luminiscencije su normalizovane na procenat inhibicije na osnovu srednje luminiscencije nelečenih kontrolnih bunarića i srednji procenat inhibicije bunarića kontrolne grupe vehikuluma oduzet je od svake vrednosti lečenja. Procenat inhibicije je iscrtan naspram log µM koncentracije u programu GraphPad Prism 7.00. Nelinearna regresija i izračunavanje EC50 vrednosti su izvršeni upotrebom prilagođene promenjive (četvoroparametarske) krivulje log(agonista) naspram odgovora.

Rezultati:

Rezultati testa citotoksičnosti prikazani su na Slici 1 i Tabeli 1. Rast svake ćelijske linije umanjen je na način zavisan od doze povećanjem koncentracija nirapariba. C4-2B ćelije su naizgled bile najosetljivije, sa EC50 vrednošću od ~1,2 µM. VCaP ćelije su naizgled bile najmanje osetljive, sa EC50 vrednošću od ~4,1 µM.

Tabela 1. EC50 vrednosti za 7-dnevno lečenje ćelijskih linija ljudskog tumora prostate niraparibom.

Primer 2

Inhibicija formacije PAR od strane nirapariba

Sposobnost nirapariba da inhibira formaciju poli(ADP)riboze (PAR) testirana je u dve linije ljudskog tumora prostate in vitro. Nije poznato da je ijedna od linija tumora BRCA-1 ili BRCA-2 deficijentna.

Postupci:

Inhibicija PAR-a upotrebom nirapariba procenjena je u 2 ćelijske linije ljudskog raka prostate, C4-2B i VCaP. C4-2B ćelijska linija uzgojena je u RPMI1640+GlutaMAX™-I medijumu suplementovanom sa 10% FBS-a i NEAA-a i deljena svakih 3–4 dana. VCaP ćelije su uzgojene u DMEM+GlutaMAX™-I medijumu sa FBS-om i NEAA-om i deljene na subkulture svakih 7 dana.

Ćelije su sakupljene kratkom tripsinizacijom i svaka linija je zasejana u ploče sa 6 bunarića u 1 ml medijuma pri odgovarajućoj gustoći. Dodano je dodatnih 500 µl potpunog medijuma, za ukupnu zapreminu od 1,5 ml po bunariću. Ćelije su ostavljene u bunarićima tokom noći na 37 °C u ovlaženom inkubatoru sa 5% CO2. Sledećeg dana, medijum je uklonjen iz ploča i ćelije su isprane upotrebom 1 ml medijuma bez seruma (RPMI-a ili DMEM-a, respektivno). Lečenje je započeto dodavanjem 1 µl nirapariba (konačne koncentracije 100, 10, 1, 0,1, 0,01 i 0 µM u 0,1% DMSO-a) u odgovarajućem medijumu u trostruke bunariće. Ploče su vraćene u inkubator tokom dva sata.

Nakon lečenja, upotrebom reagensa i procedura obezbeđenih u HT PARP in vivo Pharmacodynamic Assay II (Trevigen #4520-096-K) setu pripremljeni su ekstrakti. Medijum je uklonjen iz svakog bunarića i stavljen u odvojene obeležene epruvete za mikro centrifugu i ploče su stavljene na led. Epruvete su okretane na 1500 o/min. tokom 4 minute da bi se peletirale sve ćelije koje su se odvojile od ploče tokom inkubacije leka. Pufer za lizu pripremljen je upotrebom 24,5 ml reagensa za lizu ćelija sa 250 µl 100 mM PMSF-a (u etanolu; Sigma #93482) i 250 µl 100X koktela za inhibiciju proteaze (Thermo Scientific #78429). Pufer za lizu (300 µl) je dodan u svaki bunarić na pločama, na ledu. Ćelije koje su se prilepile sastrugane su u pufer za lizu i držane na ledu tokom najmanje 15 minuta. Iz epruveta za mikro centrifugu uklonjen je supernatant i ćelijski lizati iz ploča sa 6 bunarića su dodani svakoj epruveti od odgovarajućih epruveta. SDS (20% tež./zapr.) je dodan da bi se konačna koncentracija SDS-a dovela na 1%. Ćelijski ekstrakti su zagrejani na 95–100 °C tokom 5 minuta. Nakon hlađenja na sobnu temperaturu, u svaku epruvetu je dodano 0,01 zapremine 100X magnezijum katjona i 3 µl DNkaze. Epruvete su nakratko promešane i vraćene u inkubator na 37 °C tokom 90 minuta. Nakon inkubacije, epruvete su centrifugirane pri 10.000 × g tokom 10 minuta na sobnoj temperaturi. Ako je bio prisutan pelet, uklonjen je upotrebom vrha pipete i ekstrakti su premešteni u ploču za rastvaranje sa 96 bunarića. Ćelijski ekstrakti su zamrznuti na -80 °C do upotrebe za kvantitaciju proteina i PAR ELISA test. Protokol ELISA testa izvršen je prema uputstvima proizvođača.

Kvantitacija proteina izvršena je upotrebom Biorad DC seta za testiranje proteina II (#500-0002) sa Biorad Quick Start standardnim setom albumina goveđeg seruma (#5000207) prema protokolu proizvođača za ploču sa 96 bunarića. ELISA pufer za lizu dodan je u standarde i jednaka količina PBS-a je dodana svim bunarićima sa uzorcima za svaki efekat pufera za lizu na očitanja proteina. Uzorci su testirani u parovima. Pufer A' (25 µl) je dodan u sve bunariće ploče i 200 µl pufera B odmah je dodano u svaki bunarić. Ploče su inkubirane tokom 15 minuta na sobnoj temperaturi na šejkeru. Apsorbanca je očitana na 750 nm na Molecular Devices M5 čitaču ploča, upotrebom protokola DC Protein Assay u softveru SoftMax Pro verzije 6.3. U softveru je izvršena linearna regresija standardne krivulje, interpolacija vrednosti uzoraka proteina i utvrđivanje proseka replikata. Podaci su izvezeni u Excel, gde su izvršene sve korekcije za razblaženost uzorka.

Vrednosti luminiscencije PAR ELISA standarda i uzoraka su analizirane u programu GraphPad Prism verzije 7, naznačeno time što su izračunate linearna regresija standardne krivulje i interpolacija vrednosti uzoraka. Interpolisane PAR vrednosti (pg PAR/ml) korigovane su za razblaženost uzorka i podeljene sa odgovarajućom koncentracijom proteina da bi dale pg PAR/mg proteina. Ove vrednosti su iscrtane u programu GraphPad Prism v7.

Rezultati:

Rezultati PAR testa su prikazani na Slici 2. PAR je umanjen na način zavisan od doze povećanjem koncentracija nirapariba u svakoj ćelijskoj liniji.

Primer 3

Niraparib inducira γ-H2AX u linijama ljudskog tumora prostate in vitro

Sposobnost nirapariba da inducira dvolančane prekide DNK merena je u 3 ćelijske linije ljudskog raka prostate 22RV1, LNCaP AR.TB i C4-2B.

Dvolančani prekidi DNK praćeni su fosforilacijom susednog histona γ-H2AX i ova fosforilacija može da se meri bojenjem antitelima i protočnom citometrijom.

Postupci:

Ćelijske linije 22RV1, LNCaP AR.TB i C4-2B su uzgojene kako je opisano u prethodnome. Ćelijske linije su kanalisane svakih 3–4 dana.

Za svaku ćelijsku liniju, 2 × 10<5>ćelija je zasejano u svaki bunarić ploče sa 12 bunarića (Falcon #353043) u zapremini medijuma od 1 ml. Ćelije su ostavljene preko noći na 37 °C u inkubatoru sa 5% CO2, zatim je 1 ml medijuma koji sadrži 2X koncentrovani serijski razblaženi niraparib dodan da bi se postigle konačne koncentracije od 200, 100, 50, 25, 12,5, 6,25, 3,13, 1,57, 0,78, 0,39, 0,2 i 0,1 µM u trostrukim bunarićima. Konačna koncentracija vehikuluma bila je 0,2% DMSO-a i trostruki bunarići kontrolne grupe vehikuluma i medijuma takođe su dobijeni za svaku ćelijsku liniju. Ploče su inkubirane tokom dodatnih 18 sati.

Nakon 18 sati inkubacije s lekom, svaki bunarić sa ćelijama je sakupljen prvo premeštanjem 2 ml medijuma u konusnu epruvetu od 15 ml (Corning #430798). Zatim je u bunarić dodano 500 µl pufera za disocijaciju ćelija (Gibco #13151-014) i ostavljeno da odstoji tokom 5 minuta. Upotrebom pipete od 1 ml, 1 ml medijuma je dodan u bunarić, ćelije su odvojene pipetiranjem i medijum koji sadrži ćelije je premešten u odgovarajuću konusnu epruvetu od 15 ml. Epruvete su centrifugirane na 1200 o/min tokom 5 minuta, supernatant je odbačen i peletirane ćelije su ponovo suspendovane i premeštene u ploču sa 96 bunarića sa dnom u obliku slova v (Costar #3896). Ploče su centrifugirane na 1800 o/min tokom 3 minute, supernatant je odbačen, zatim su bunarići isprani sa 200 µl DPBS-a. Ovaj je proces ponovljen za ukupno 3 ispiranja. Ćelije su zatim obojene sa 100 µl DPBS-a koji sadrži 1:800 razblaženi vodeni Invitrogen Live/Dead koji može da se fiksira (Invitrogen #L34957) tokom 20 minuta na 4 °C. Ćelije su zatim isprane sa 150 µl BD Pharmingen pufera za bojenje (pufer za bojenje; BD #554657) i centrifugirane pri 1800 o/min tokom 3 minute. Ćelije su ponovo isprane 2 puta sa 200 µl pufera za bojenje i zatim jedanput sa DPBS-om.

Ćelije su fiksirane sa 100 µl 70% etanola/H2O na -20 °C i ploče su skladištene na -20 °C tokom 2 sata. Ćelije su isprane 3 puta sa centrifugiranjem pufera za bojenje na 2200 o/min tokom 3 minute između svakog ispiranja. Ćelije su zatim inkubirane sa 100 µl 1:1 razblaženog pufera za bojenje i AXELL blokatora Fc receptora bez biotina (Accurate Chemical & Scientific Corp #NB309) tokom 20 minuta na 4 °C. Ćelije su isprane sa 150 µl pufera za bojenje i zatim centrifugirane na 2200 o/min tokom 3 minute, supernatant je odbačen, zatim su ćelije inkubirane sa 50 µl pufera za bojenje koji sadrži 0,2% zapr./zapr. Triton X-100 (Acros Organics #21568-2500) tokom 2 sata na sobnoj temperaturi u mraku zajedno sa razblaženim 1:100 γ-H2AX antitelom (Biolegend #613408).

Ćelije su isprane sa 200 µl pufera za bojenje koji sadrži 0,2% zapr./zapr. Triton X-100 i zatim isprane jedanput samo sa 200 µl pufera za bojenje. Ćelije su ponovo suspendovane u 80 µl pufera za bojenje i 50 µl je analizirano na BD Fortessa protočnom citometru. Podaci su analizirani upotrebom softvera TreeStar FlowJo v9.8.5. Podaci su kontrolisani na živim ćelijama, zatim je, prateći diskriminaciju dubleta, cela populacija procenjena na signal γ-H2AX antitela. Rezultati su iscrtani u programu GraphPad Prism v7.

Rezultati:

Reprezentativni histogrami za ćelijsku liniju 22RV1 prikazani su na Slici 3, koja predstavlja efekat različitih koncentracija nirapariba. Uzorci lečeni lekom su upoređeni sa kontrolnim grupama vehikuluma i medijuma i iscrtani su na Slici 4. Najniže koncentracije naznačene time što γ-H2AX signal raste značajno iznad kontrolne grupe vehikuluma navedene su u Tabeli 2. Rezultati pokazuju da, u svakoj liniji tumora prostate, niraparib inducira γ-H2AX na način zavisan od doze.

Tabela 2. Minimalna koncentracija nirapariba koja inducira značajnu promenu u γ-H2AX

Primer 4

Niraparib inhibira rast C4-2B ljudskih tumora prostate kod miševa

Aktivnost nirapariba je testirana u unapred uspostavljenom C4-2B potkožnom modelu ljudske prostate kod miševa sa dijabetesom bez gojaznosti (NOD) sa teškom kombinovanom imunodeficijencijom (scid) gama (NOD.Cg-Prkdc Il2rg/SzJ) (NSG miševa). Ne smatra se da je ovaj model tumora BRCA-1 ili BRCA-2 deficijentan.

Postupci:

Vehikulum je bila 0,5% metil celuloza (Methocel™ F4M) pripremljena i držana na 4 °C u mraku. Sve formulacije su napravljene da se doziraju pri zapremini od 10 ml/kg telesne težine. Korišćeni su mužjaci NSG miševa (Jackson Laboratories). Životinje su navikavane tokom jedne nedelje pre izvršenja bilo kakvih eksperimentalnih procedura. Miševi su držani u grupama (5 po kavezu) u IVC kavezima za jednokratnu upotrebu (Innovive, San Diego, CA, SAD) pod 12-satnim ciklusom svetlo:mrak na temperaturi od 19 do 22 °C i 35 do 40% vlažnosti vazduha. Miševi su hranjeni prehranom sa visokim procentom masti (6%) u vidu laboratorijske hrane i vodom ad libitum.

Miševima su ubrizgane LNCaP C4-2B-luc obeležene ćelije (1 × 10<6>ćelija tumora u 200 µl zapremine Cultrex<®>:RPMI 1640 medijuma (u odnosu 1:1) na desnom boku. Miševi su randomizovani po zapreminama tumora (zapremina tumora = 241 ± 14 mm<3>), sa 10 miševa po lečenoj grupi. Miševi su dnevno dozirani gavažom (p.o.) ili sa vehikulumom ili sa vehikulumom koji sadrži niraparib kako je navedeno u nastavku pri zapremini doziranja od 10 ml/kg.

Početak lečenja = 1. dan. Miševi su lečeni do kraja 24. dana studije.

Grupa 1 0 mg/kg vehikuluma (0,5% Methocel F4M) dozirano QD, p.o. Grupa 2 25 mg/kg nirapariba u 0,5% Methocela F4M dozirano QD p.o. Grupa 3 50 mg/kg nirapariba u 0,5% Methocela F4M dozirano QD p.o.

Za svaku pojedinačnu životinju, telesna težina i zapremina tumora [upotrebom formule: zapremina tumora (mm3) = (a × b<2>/2); naznačeno time što „a“ predstavlja dužinu i „b“ širinu tumora utvrđene merenjima pomoću kalipera] nadgledane su dvaput nedeljno tokom celog trajanja studije. Za unapred uspostavljene tumore, vremenski tok rasta tumora izražen je kao srednja vrednost ± standardna greška srednje vrednosti (SEM).

Rezultati:

Vehikulumom lečeni miševi počeli su dostizati etičke granice za zapreminu tumora oko 22. dana studije nadalje (videti Sliku 5 za pojedinačne zapremine tumora). Podaci o zapremini tumora predstavljeni su do 24. dana studije (kada je 9 od 10 miševa lečenih vehikulumom još bilo u studiji). Nakon 18, 22 i 24 dana lečenja, grupa 3 dozirana sa 50 mg/kg nirapariba dnevno p.o. pokazala je značajnu inhibiciju/odlaganje rasta tumora, sa vrednostima inhibicije rasta tumora (TGI) od ~40% tih dana. Značajne razlike u rastu tumora uočene su 18., 22. i 24. dana (*p<0,05; **p<0,01; ***p<0,001). Miševi dozirani pri 25 mg/kg nirapariba nisu pokazali značajnu inhibiciju rasta tumora, iako je postojao skroman TGI od ~12% 22. i 24. dana.

Primer 5

Sprovedena je multicentarska otvorena studija da bi se procenila efikasnost i bezbednost doziranja 300 mg nirapariba jedanput dnevno kod muških subjekata starosti iznad 18 godina sa mCRPC-om i anomalijama popravke DNK koji su primili najmanje jednu liniju hemioterapije zasnovane na taksanu i najmanje jednu liniju antiandrogene terapije (npr. abirateron acetat, enzalutamid, apalutamid). Studija će uključivati približno 100 subjekata. Subjekti će biti nadgledani radi bezbednosti tokom perioda studije i do 30 dana nakon poslednje doze studijskog leka. Lečenje će se nastaviti do napredovanja bolesti, neprihvatljive toksičnosti, smrti ili okončanja studije od strane sponzora.

Studija će se sastojati od 4 faze; faze preliminarnog skrininga samo za ocenu biomarkera, faze skrininga, faze lečenja i faze naknadne kontrole. Ocene efikasnosti uključuju sledeće: Merenja tumora: CT ili MR skeniranja prsa, abdomena i karlice<,>i skeniranja kostiju celog tela (<99mTc>), PSA serum, status preživljavanja, CTC i simptomatički skeletalni događaji (SSE).

Niraparib, 300 mg, biće obezbeđen u obliku kapsula (3 × 100 mg) za oralnu primenu jedanput dnevno. Kapsule moraju da se progutaju cele. Subjekti svoje doze treba da uzimaju ujutro (uz hranu ili bez nje). Iako se ne smatra studijskim lekom, subjekti koji nisu podvrgnuti hirurškoj kastraciji moraju nastaviti da primaju redovno propisani GnRHa. Sve GnRHa terapije treba da se zabeleže u odeljku eCRF-a za propratne lekove.

Ciklus lečenja je definisan u trajanju od 28 dana. Subjekti će početi da uzimaju niraparib 1. dana 1. ciklusa. Dovoljne količine nirapariba za svaki od ciklusa lečenja će biti distribuirane prvog dana svakog ciklusa. Ako subjekat propusti dozu, onda ta doza treba da bude nadomešćena ako se subjekat seti unutar približno 12-satnog vremenskog okvira. U suprotnom, subjekat treba da uzme narednu dozu sledećeg dana, bez da kompenzira za propuštenu dozu. Propuštene doze treba da se zabeleže u eCRF-u.

Faza preliminarnog skrininga za ocenu biomarkera

Faza preliminarnog skrininga će oceniti da li je potencijalni subjekat pozitivan na biomarker za anomalije popravke DNK. Svi subjekti će morati da potpišu specifični ICF za fazu preliminarnog skeniranja i da obezbede osnovne demografske karakteristike i medicinsku istoriju specifičnu za bolest. Faza preliminarnog skrininga može da se desi u bilo koje vreme pre faze skrininga.

Proces za utvrđivanje pozitivnosti na biomarker će biti različit za subjekte koji uđu u fazu preliminarnog skrininga pre nego je test na osnovu krvi dostupan, u poređenju sa onim subjektima koji uđu u ovu fazu nakon što test na osnovu krvi bude dostupan.2 procesa su opisana u nastavku.

Proces za utvrđivanje pozitivnosti na biomarker pre nego je test na osnovu krvi

dostupan

Subjekat potpisuje ICF za preliminarni skrining. Ako su tkiva tumora kod subjekta ranije analizirana putem FoundationOne<®>panela gena, onda, nakon što subjekat odobri izdavanje, FoundationOne<®>podaci mogu da se pregledaju da bi se utvrdila podobnost na osnovu kriterijuma definisanih u Tabeli 1. Ako je subjekat pozitivan na biomarker, podoban je za ulazak u fazu skrininga. Ako tkiva tumora kod subjekta nisu ranije analizirana putem FoundationOne<®>panela gena, onda mora imati ili arhivska ili nedavno sakupljena (preporučeno) tkiva tumora analizirana na pozitivnost na biomarker putem testa odobrenog od sponzora. Ako je subjekat pozitivan na biomarker, podoban je za ulazak u fazu skrininga.

Uzorci krvi će takođe biti sakupljeni od svih subjekata tokom faze preliminarnog skrininga i skladišteni za trenutak kada test na osnovu krvi postane dostupan. U trenutku kada test na osnovu krvi postane dostupan, skladišteni uzorak krvi će biti analiziran na slaganje sa rezultatima za uzorak tkiva tumora. Ova analiza može da se desi u bilo koje vreme pre nego test na osnovu krvi postane dostupan.

Proces za utvrđivanje pozitivnosti na biomarker nakon što je test na osnovu krvi

dostupan

Subjekat potpisuje ICF za preliminarni skrining. Od subjekta se sakuplja krv i šalje se na analizu pozitivnosti na biomarker. Ako su tkiva tumora kod subjekta ranije analizirana putem FoundationOne<®>panela gena, onda, nakon što subjekat odobri izdavanje, FoundationOne<®>podaci mogu da se pregledaju da bi se utvrdila podobnost na osnovu kriterijuma definisanih u Tabeli 1. Ako je subjekat pozitivan na biomarker, podoban je za ulazak u fazu skrininga i ne mora da čeka na rezultate testa na osnovu krvi. Ako je FoundationOne<®>panel gena negativan, subjekat može i dalje da se smatra podobnim ako se putem testa na osnovu krvi utvrdi da je pozitivan na biomarker. Ako tkiva tumora kod subjekta nisu ranije analizirana putem FoundationOne<®>panela gena i arhivska tkiva su dostupna, onda se pokreće zahtev za izuzimanjem i analizom arhiviranog tkiva tumora. Ako su rezultati testa na osnovu krvi pozitivni na biomarker, onda je subjekat podoban za ulazak u fazu skrininga i ne mora da čeka na rezultate analize na osnovu arhivskog tkiva tumora. Rezultati iz analize na osnovu arhivskog tkiva tumora, kada su dostupni, mogu da se upotrebe zajedno sa rezultatima na osnovu krvi za studije slaganja i premošćavanja.

Prema diskreciji sponzora studije, ako su rezultati testa na osnovu krvi negativni, onda rezultati na osnovu arhivskog tkiva tumora mogu da se upotrebe za utvrđivanje podobnosti.

Ako arhivsko tkivo tumora nije dostupno, onda subjekat mora da pristane na sakupljanje tkiva tumora.

Ako su rezultati testa na osnovu krvi pozitivni na biomarker, onda se nedavno tkivo tumora mora sakupiti pre 1. dana 1. ciklusa za kasniju upotrebu u studijama slaganja i premošćavanja. Analiza nedavno sakupljenog tkiva tumora može da se desi u bilo koje vreme tokom studije i rezultati možda ne budu potrebni pre ulaska subjekta u fazu skrininga.

Prema diskreciji sponzora studije, ako su rezultati testa na osnovu krvi negativni, onda nedavno sakupljena tkiva tumora mogu da se upotrebe za utvrđivanje podobnosti.

Nakon što se subjekat identifikuje kao pozitivan na biomarker tokom faze preliminarnog skrininga, faza skrininga bi trebala da počne unutar 30 dana.

Faza skrininga

Svi subjekti pozitivni na biomarker moraju potpisati glavni ICF studije pre sprovođenja bilo kojih procedura povezanih sa studijom u fazi skrininga. Tokom ove faze, kriterijumi za podobnost će biti pregledani i biće izvršena potpuna klinička ocena kako je specificirano u planu termina i događaja. Procedure skrininga će biti izvršene do 35 dana pre 1. dana 1. ciklusa osim ako je specificirano drugačije. Dijagnostičko slikanje će se prihvatati do 8 nedelja pre 1. dana 1. ciklusa.

Laboratorijske ocene skrininga kliničke bezbednosti mogu da se koriste za procene 1. dana 1. ciklusa ako se izvrše unutar 14 dana od 1. ciklusa.

Subjekti koji ne ispunjavaju sve kriterijume za uključenje ili koji ispunjavaju kriterijum za isključenje mogu jedanput da se podvrgnu ponovljenom skriningu. Ponovljeni skrining je prema diskreciji istraživača i zahteva odobrenje i pristanak sponzora. Subjekti koji će biti podvrgnuti ponovljenom skriningu moraju da potpišu novi ICF pre ponovnog skrininga. Subjekti koji su podvrgnuti ponovljenom skriningu unutar 35 dana od planiranog uključenja mogu da upotrebe laboratorijske rezultate početnog skrininga, skeniranja računarske tomografije (CT) / dijagnostičkog slikanja magnetnom rezonancom (MR) i kostiju (ako su i dalje unutar 8 nedelja od 1. dana 1. ciklusa) da bi se utvrdila podobnost ako ne razlog za ponovljeni skrining.

Faza lečenja

Faza lečenja će početi 1. dana 1. ciklusa i nastaviti do ukidanja studijskog leka. Poslednja merenja izvršena 1. dana 1. ciklusa pre primene studijskog leka ili prilikom skrininga (koja god je vrednost poslednja) će biti definisana kao početne vrednosti. Posete za svaki ciklus će imati ±3-dnevni okvir, osim ako je specificirano drugačije. Studijske posete će se računati od datuma 1. dana 1. ciklusa. Na subjektima se može vršiti dijagnostičko slikanje unutar ±7 dana od poseta koje zahtevaju dijagnostičke slike. Za posete radi lečenja i procene tokom faze lečenja, pogledajte plan termina i događaja.

Za dane uzorkovanja PK i farmakodinamike subjekat ne sme da uzima studijski lek kod kuće na jutro studijske posete. Studijski lek treba da se uzima na lokaciji. Detalji o danima i vremenima uzorkovanja PK i farmakodinamike obezbeđeni su u planu termina i događaja. Dodatni detalji koji se odnose na uzorkovanje PK obezbeđeni su u odeljku 9.3. Detalji o procedurama rukovanja i skladištenja uzoraka krvi za PK i farmakodinamiku obezbeđeni su u laboratorijskim uputstvima.

Kliničke ocene i laboratorijske studije mogu da se ponavljaju češće, ako je klinički naznačeno. Lečenje studijskim lekom će se nastaviti do napredovanja bolesti, neprihvatljive toksičnosti, smrti ili okončanja studije od strane sponzora. Kada subjekat ukine studijski lek, subjekat mora da dovrši posetu na kraju lečenja (EoT) unutar 30 dana nakon poslednje doze studijskog leka i ući u fazu naknadne kontrole.

Poseta na kraju lečenja

Poseta na kraju lečenja mora da se zakaže unutar 30 dana od poslednje doze studijskog leka ili pre primene nove terapije protiv raka prostate, koje god se desi prvo. Ako subjekat nije u stanju vratiti se na lokaciju za EoT posetu, subjekat treba da se kontaktira radi sakupljanja AE-ova koji su se desili unutar 30 dana nakon poslednje doze studijskog leka.

Faza naknadne kontrole

Nakon što subjekat dovrši fazu lečenja, naknadna kontrola preživljavanja i SSE-ova će se izvršavati svaka 3 meseca ili putem posete klinici, telefonskog razgovora, pregleda kartona ili drugih pogodnih postupaka. Smrti, nezavisno od kauzalnosti i SAE-ova za koje se smatra da su povezani sa studijskim lekom, će se sakupljati i prijavljivati unutar 24 sata od otkrića ili obaveštenja o događaju. Ako se informacije za naknadnu kontrolu dobiju putem telefonskog kontakta, onda u izvornim dokumentima mora da bude dostupna pisana dokumentacija komunikacije za pregled.

Uzorak pozitivan na biomarker za anomalije popravke DNK

Da bi se ocenilo da li su subjekti pozitivni na biomarker tokom studije može da postane dostupan test na osnovu krvi koji će obezbediti brži postupak od analize na osnovu tkiva za utvrđivanje statusa pozitivnosti na biomarker, koji je istovremeno pogodniji za subjekte. Pre nego test na osnovu krvi postane dostupan, tkivo tumora (bilo arhivsko ili nedavno sakupljeno) će zahtevati analizu. Da bi se obezbedilo da svi subjekti, bez obzira kada uđu u studiju, imaju iste podatke o biomarkerima dostupne za analizu (npr. za studije slaganja i premošćavanja), uzorci tkiva tumora kao i krvi će biti sakupljeni od svih subjekata koji potpišu formular o informisanom pristanku (engl. informed consent form, ICF) za preliminarni skrining. Proces za utvrđivanje pozitivnosti na biomarker će biti različit za subjekte koji uđu u fazu preliminarnog skrininga pre nego je test na osnovu krvi dostupan, u poređenju sa onim subjektima koji uđu u ovu fazu nakon što test na osnovu krvi bude dostupan. Međutim, status pozitivnosti na biomarker u tkivu tumora kao i krvi će biti procenjen za sve subjekte.

Da bi bio podoban za studiju, mora se potvrditi subjektova pozitivnost na biomarker putem testiranja tkiva tumora (bilo arhivskog ili nedavno sakupljenog) ili krvi kada je dostupno. Biomarkeri od interesa za studiju i kriterijum pozitivnosti na biomarkere navedeni su u Tabeli 3. Analize će biti izvršene da bi se definisao posrednik za bi-alelni gubitak (npr. učestalost koekspresije mutacije sa gubitkom broja kopija) i ovi posrednici mogu da se upotrebe za utvrđivanje pozitivnosti na biomarkere kako te informacije postanu dostupne.

Tabela 3: Panel biomarkera i kriterijumi za pozitivnost

Mono-alelni gubitak u svim genima će biti prihvatljiv za ulazak u studiju dok je postojeći algoritam za bi-alelni gubitak potvrđen.

Cirkulišuće tumorske ćelije

Uzorci krvi će biti sakupljeni u Cellsave epruveti u vremenskim tačkama specificiranim u planu termina i događaja. CTC brojanja će biti ocenjena u centralnoj laboratoriji da bi se procenio odgovor na studijski lek.

Cela krv za RNK

Uzorci cele krvi će biti sakupljene u Paxgene epruvete. Više transkripta ribonukleinske kiseline (RNK) koji se nalaze u tumorima prostate mogu da se detektuju u RNK i analiza ovih uzoraka će omogućiti ocenu potencijalnih mehanizama rezistencije koji mogu nastati sa niraparibom.

Cirkulišuća tumorska DNK

Uzorci plazme sakupljeni tokom trajanja lečenja će se koristiti za skrining promena u nivoima ili tipovima anomalija popravke DNK tokom vremena putem cirkulišuće tumorske DNK (ctDNK) i radi nadgledanja potencijalnih markera rezistencije na niraparib.

______________________

Claims (7)

PATENTNI ZAHTEVI

1. Niraparib ili njegova so za upotrebu u postupku lečenja raka prostate kod čoveka kom je takvo lečenje potrebno koja sadrži primenu na čoveka terapijski efektivne količine nirapariba, pri čemu čovek nosi najmanje jednu anomaliju popravke DNK odabranu iz grupe koja se sastoji od BRCA-1 i BRCA-2.

2. Niraparib ili njegova so za upotrebu prema patentnom zahtevu 1, pri čemu je rak prostate otporan na antiandrogen.

3. Niraparib ili njegova so za upotrebu prema bilo kom patentnom zahtevu 1–2, pri čemu je rak prostate rak prostate otporan na kastraciju.

4. Niraparib ili njegova so za upotrebu prema patentnom zahtevu 3, pri čemu je rak prostate metastatski rak prostate otporan na kastraciju.

5. Niraparib ili njegova so za upotrebu prema bilo kom prethodnom patentnom zahtevu, pri čemu se niraparib primenjuje u količini od oko

30 mg/danu do oko 400 mg/danu.

6. Niraparib ili njegova so za upotrebu prema patentnom zahtevu 5, pri čemu je količina nirapariba koji se primenjuje oko 300 mg/danu.

7. Niraparib ili njegova so za upotrebu prema patentnom zahtevu 6, pri čemu se niraparib primenjuje kao oralna primena jedanput dnevno u obliku tri oralna doziranja od 100 mg.