RS60807B1

RS60807B1 - Režimi i postupci za lečenje multiple skleroze upotrebom ofatumumaba

Info

Publication number: RS60807B1
Application number: RS20201066A
Authority: RS
Inventors: Erik Wallström; Praz Marina Savelieva; Weisskopf Algirdas Jonas Kakarieka; Joseph Michael Kahn
Original assignee: Novartis Ag
Priority date: 2016-08-15
Filing date: 2017-08-11
Publication date: 2020-10-30
Also published as: IL302488B1; US20240317878A1; IL302488B2; US12338290B2; US11161909B2; JP7198786B2; KR20200136503A; DK3497132T3; EP3497132B1; SI3733712T1; CN120053638A; EP3733712B1; HUE063625T2; DE202017007542U1; KR20190038914A; RU2749951C2; US20250289902A1; RU2021105514A; EP3497132A1; FI3733712T3

Description

Opis

OBLAST TEHNIKE

[0001] Otkriće je usmereno na režim doziranja anti-CD20 monoklonskog antitela ofatumumab, za lečenje multiple skleroze (MS). Režim doziranja koristi niže doze nego što su prethodno korišćene pri upotrebi drugih anti-CD20 monoklonskih antitela, što omogućava subkutanu primenu ofatumumaba. Režim doziranja takodje koristi režim udarne doze, praćen režimom doze održavanja.

OSNOV OTKRIĆA

[0002] Multipla skleroza (MS) je hronična, imunološki posredovana bolest centralnog nervnog sistema koja se odlikuje zapaljenjem, demijelinizacijom i uništavanjem aksona/neurona, što na kraju dovodi do teškog invaliditeta.

[0003] Terapije prve linije u okviru standarda nege uključuju injektabilna jedinjenja koja imaju umerenu efikasnost, dobar bezbednosni profil i dobro poznate probleme vezane za podnošljivost (interferon-beta i glatiramer acetat). Efikasniji lekovi za lečenje MS su natalizumab i fingolimod. Natalizumab je monoklonsko antitelo (mAb) usmereno protiv alfa-4 integrina na limfocitima koje se pokazalo efikasnim kod pacijenata sa RMS (Polman et al. (2006); Rudick et al. (2006)). Medjutim, natalizumab je pretežno ograničen na upotrebu kao terapija druge linije zbog rizika od fatalne oportunističke infekcije (tj. progresivne multifokalne leukoencefalopatije ili PML). Fingolimod je oralni modulator receptora S1P koji se takodje pokazao efikasnim kod relapsne MS i odobren je ili kao terapija prve linije (npr., SAD) ili kao terapija druge linije (npr., EU). Fingolimod je pokazao efikasnost i u poredjenju sa placebom i sa jednom od aktuelnih terapija prve linije, interferonom beta-1a IM (Kappos et al. (2010); Cohen et al. (2010)). Fingolimod je udružen sa dobro poznatim bezbednosnim rizicima povezanim sa S1P (npr. usporeni srčani ritam nakon početka lečenja koji zahteva praćenje pri primeni prve doze), makularnim edemom, hipertenzijom i povišenim nivoima transaminaze jetre.

[0004] S obzirom na to da visoko efikasni lekovi za lečenje MS nose povezane rizike, dok terapije prve linije imaju samo umerenu efikasnost, još uvek postoji potreba za identifikacijom lekova i pratećih režima doziranja koji pružaju visoku efikasnost sa bezbednosnim profilom uporedivim sa, ili boljim od, terapija prve linije.

KRATAK OPIS OTKRIĆA

[0005] Predmetni pronalazak je definisan u patentnim zahtevima. Predmetno otkriće obezbedjuje, ali ne traži patentnu zaštitu za postupak za lečenje, zaustavljanje ili prevenciju multiple skleroze (MS) pomoću anti-CD20 antitela ofatumumab ili njegovog antigen-vezujućeg fragmenta kod pacijenta koji boluje od nje, koji obuhvata davanje pacijentu najmanje jedne subkutane doze ofatumumaba ili njegovog fragmenta antitela.

[0006] U ovom dokumentu opisani su postupci za lečenje MS, koji obuhvataju a) davanje ofatumumaba ili njegovog antigen-vezujućeg fragmenta pacijentu kome je to potrebno, tokom režima udarne doze, pri čemu režim udarne doze obuhvata davanje pacijentu udarne doze ofatumumaba najmanje jednom pre primene prve doze održavanja; i b) posle toga, davanje ofatumumaba ili njegovog antigen-vezujućeg fragmenta pacijentu tokom režima održavanja, pri čemu režim održavanja obuhvata davanje pacijentu oko 3 mg do oko 60 mg ofatumumaba ili njegovog antigenvezujućeg fragmenta u 4. nedelji, i na svake četiri nedelje posle toga.

[0007] U ovom dokumentu opisani su postupci za lečenje MS, koji obuhvataju a) davanje ofatumumaba ili njegovog antigen-vezujućeg fragmenta pacijentu kome je to potrebno tokom režima udarne doze, pri čemu režim udarne doze obuhvata davanje pacijentu udarne doze ofatumumaba najmanje jednom pre primene prve doze održavanja; i b) posle toga, davanje ofatumumaba ili njegovog antigen-vezujućeg fragmenta pacijentu tokom režima održavanja, pri čemu režim održavanja obuhvata davanje pacijentu oko 3 mg, 10 mg, 20 mg, 30 mg, ili 60 mg ofatumumaba ili njegovog antigen-vezujućeg fragmenta u 4. nedelji, i na svake četiri nedelje posle toga.

[0008] U ovom dokumentu opisani su postupci za lečenje MS, koji obuhvataju a) davanje ofatumumaba ili njegovog antigen-vezujućeg fragmenta pacijentu kome je to potrebno tokom režima udarne doze, pri čemu režim udarne doze obuhvata davanje pacijentu udarne doze ofatumumaba najmanje tri puta pre primene prve doze održavanja; i b) posle toga, davanje ofatumumaba ili njegovog antigen-vezujućeg fragmenta pacijentu tokom režima održavanja, pri čemu režim održavanja obuhvata davanje pacijentu oko 3 mg, 10 mg, 20 mg, 30 mg, ili 60 mg ofatumumaba ili njegovog antigen-vezujućeg fragmenta u 4. nedelji, i na svake četiri nedelje posle toga.

[0009] U ovom dokumentu opisani su postupci za lečenje MS, koji obuhvataju

a) davanje ofatumumaba ili njegovog antigen-vezujućeg fragmenta pacijentu kome je to potrebno tokom režima udarne doze, pri čemu režim udarne doze obuhvata davanje pacijentu 3-60 mg, ili oko 3 mg, ili oko 10 mg, ili oko 20 mg, ili oko 30 mg, ili oko 60 mg, ofatumumaba 0. dana, 7. dana i 14. dana, pre primene prve doze održavanja. Poželjno, udarna doza je 20 mg ofatumumaba; i

b) posle toga, davanje ofatumumaba ili njegovog antigen-vezujućeg fragmenta pacijentu tokom režima održavanja, pri čemu režim održavanja obuhvata davanje pacijentu oko 3 mg, ili oko 10 mg, ili oko 20 mg, ili oko 30 mg, ili oko 60 mg ofatumumaba ili njegovog antigenvezujućeg fragmenta u 4. nedelji, i na svake četiri nedelje posle toga. Poželjno, doza održavanja je 20 mg ofatumumaba.

[0010] U ovom dokumentu opisani su postupci za lečenje MS, koji obuhvataju a) davanje ofatumumaba ili njegovog antigen-vezujućeg fragmenta pacijentu kome je to potrebno tokom režima udarne doze, pri čemu režim udarne doze obuhvata davanje pacijentu 20 mg ofatumumaba 1. dana, 7. dana i 14. dana, pre primene prve doze održavanja; i b) posle toga, davanje ofatumumaba ili njegovog antigen-vezujućeg fragmenta pacijentu tokom režima održavanja, pri čemu režim održavanja obuhvata davanje pacijentu oko 20 mg ofatumumaba ili njegovog antigen-vezujućeg fragmenta u 4. nedelji, i na svake četiri nedelje posle toga.

KRATAK OPIS CRTEŽA

[0011]

Slika 1 prikazuje srednji kumulativni obim novih GdE lezija u 24. nedelji u odnosu na bazalnu vrednost broja GdE lezija i kategorije prosečnog broja CD19 B ćelija tokom 4-20. nedelje.

Slika 2 prikazuje srednju vrednost broja CD19 B ćelija izraženu kao procenat od bazalne vrednosti (semi-log skala) (ITT populacija).

Slika 3 prikazuje rezultate studija modelovanja koje predvidjaju zavisnost deplecije ćelija CD19 od režima udarne doze.

Slika 4 prikazuje rezultate studija modelovanja koje predvidjaju zavisnost deplecije ćelija CD19 od doze održavanja.

Slika 5 prikazuje vremenski tok broja novih GdE lezija po grupama ispitanika.

DETALJAN OPIS OTKRIĆA

[0012] Multipla skleroza (MS) je hronična, imunološki posredovana bolest centralnog nervnog sistema (CNS) koja se odlikuje zapaljenjem, demijelinizacijom i uništavanjem aksona/neurona, što na kraju dovodi do teškog invaliditeta.

[0013] Nakupljaju se dokazi da imunološki-posredovano oštećenje kod MS uključuje više od samih T-ćelija. Konkretno, rana uloga B-ćelija u doprinosu imunološki-posredovanoj histopatologiji kod MS (Archelos et al. 2000; Frohman et al. 2006; McFarland 2008), postala je jasnija. B-ćelije imaju suštinsku ulogu u regulisanju imunološkog odgovora i mogu da doprinesu patogenezi bolesti putem prezentacije sopstvenih antigena, služeći kao ćelijski adjuvansi za aktivaciju CD4<+>T-ćelija (Bouaziz et al. 2007), i regulacijom funkcije T-ćelija i zapaljenja putem proizvodnje citokina (Lund 2008), pored proizvodnje auto-antitela. B-ćelije su prisutne u hroničnim plakovima, oblastima demijelinizacije, i u cerebrospinalnoj tečnosti pacijenata sa MS (Klaus et al. 2013).

[0014] Klinički dokazi koji potiču iz studija faze 2 sa rituksimabom (Hauser et al. 2008) i okrelizumabom (Kappos et al. 2011) pokazali su da deplecija B-ćelija ovim sredstvima vodi zapaženim sniženjima zapaljenske aktivnosti merene pomoću MRI kod pacijenata sa relapsnom MS. Nedavno je efikasnost okrelizumaba potvrdjena u 2 studije faze 3 kod pacijenata sa RMS (Hauser et al. 2015; Hauser et al., 2017). Ove studije su pokazale da okrelizumab značajno smanjuje stope recidiva, redukuje aktivnost bolesti merenu pomoću MRI, i odlaže vreme do pogoršanja invalidnosti nasuprot interferonu beta 1a tokom 2 godine.

[0015] Pri upotrebi anti-CD20 monoklonskih antitela, kao što su Rituximab i Ocrelizumab u lečenje MS, mogu da se jave odredjeni problemi. Prvo, rituksimab je himerno antitelo, a himerna antitela su imunogenija od svojih humanizovanih (okrelizumab) i potpuno humanih (ofatumumab) ekvivalenata. Pored toga, režimi sa visokim dozama, kao što su oni koji se upotrebljavaju kod rituksimaba i okrelizumaba, dovode do duboke deplecije B-ćelija u mnogim tkivnim odeljcima. Ovo zauzvrat može da vodi većoj učestalosti infekcija, i istovremenom gubitku efikasnog upravljanja dejstvima B-ćelija, nego u slučaju režima koji koristi doze anti-CD20 monoklonskog antitela koje daju precizniju i reverzibilnu depleciju B-ćelija. Pored toga, visoke doze rituksimaba i okrelizumaba primenjuju se kao intravenske infuzije, koje moraju da primenjuju zdravstveni radnici na klinikama, i koje mogu da dovedu do velike učestalosti reakcija na infuziju (Hauser et al. 2008; Hauser et al., 2015). Imajući u vidu lošu stranu upotrebe visokodoznih režima za depleciju B ćelija za lečenje MS, poput onih kod kancera, bilo bi korisno pronaći pogodniji i bezbedniji režim za lečenje MS monoklonskim anti-CD20 antitelima, sa jednakom, ili boljom efikasnošću.

[0016] Shodno tome, još uvek postoji neispunjena potreba za naprednim lečenjem usmerenim na patologiju B-ćelija sa sličnim mehanizmom delovanja sa visokom efikasnošću, prihvatljivim bezbednosnim profilom i pogodnošću koju donosi samo-primena.

[0017] Ofatumumab je humano anti-CD20 monoklonsko antitelo (mAb) odobreno za lečenje pacijenata sa hroničnom limfocitnom leukemijom (Arzerra<®>). Delovanje ofatumumaba na B-ćelije slično je onom kod rituksimaba i okrelizumaba. Ofatumumab prepoznaje jedinstveni epitop smešten blizu ćelijske membrane na 2 vanćelijska domena molekula CD20<+>, N-proksimalno od epitopa za monoklonsko anti-CD20 antitelo (mAb) rituksimab. Vezivanje ofatumumaba za CD20 indukuje lizu B-ćelija prvenstveno putem citotoksičnosti zavisne od komplementa (CDC) i ćelijski posredovane citotoksičnosti zavisne od antitela (ADCC), a ne apoptozom (za razliku od Rituximaba). Budući da je u pitanju potpuno humano antitelo (Ab), može se predvideti da će ofatumumab imati nizak potencijal za imunogenost, što je potvrdjeno veoma niskom incidencom antitela protiv leka (ADA) usmerenih protiv ofatumumaba zapaženih u kliničkim studijama (< 1% pacijenata u onkološkim studijama; Arzerra<®>Informacije o propisivanju leka u SAD, 2016).

[0018] Ofatumumab je usmeren na novi epitop na molekulu CD20, drugačiji od onog na koji je usmeren rituksimab (RTX), himerno anti-CD20 MAb. U studijama za ispitivanje RTX upotrebljavane su visoke intravenske (IV) doze (dve doze od 1000 mg razdvojene 14 dana) koje su dovele do veoma brze lize B-ćelija rezultujući reakcijama na infuziju uprkos premedikaciji IV primenom kortikosteroida (CS). Prva studija koja je uključivala ofatumumab bila je studija faze I/II za ispitivanje upotrebe subkutane (SC) formulacije sa niskom dozom ofatumumaba kod reumatoidnog artritisa (RA), primenjene bez CS, koja potencijalno obezbedjuje bolje kontrolisanu depleciju B-ćelija od one koja se javljala pri ispitivanjima RTX. Primarni cilj bio je da se ispita bezbednost i podnošljivost pojedinačne SC doze ofatumumaba kod pacijenata sa reumatoidnim artritisom (RA) sa metotreksatom (MTX) kao osnovnom terapijom. Sekundarni ciljevi su obuhvatali ispitivanje najmanje doze koja omogućava postizanje ciljne deplecije perifernih B-ćelija, farmakodinamske krive zavisnosti odgovora od doze i profila obnavljanja B-ćelija. U ovoj studiji na pacijentima sa RA na stabilnim dozama MTX, SC doze ofatumumaba od 30, 60 ili 100 mg dovele su do značajne i održive deplecije perifernih B-ćelija. Pojedinačne doze do 60 mg su tolerisane i one mogu da obezbede postupak za postizanje deplecije B-ćelija bez dodatne premedikacije davanjem CS. Ova studija je utvrdila da se trajanje deplecije perifernih B ćelija povećava sa dozom ofatumumaba (ofatumumab), anti-CD20 antitela.

[0019] Ofatumumab je takodje ispitivan kod pacijenata sa MS. Ofatumumab je ocenjivan u 2 studije faze 2 kod pacijenata sa RRMS (Studije OMS115102 i OMS112831/MIRROR). Studija OMS115102 bila je dvostruko zaslepljena, placebo-kontrolisana studija u trajanju od 48 nedelja (24 nedelje ukrštenog dizajna), koja je ocenjivala dejstva ofatumumaba primenjenog iv kod 38 pacijenata sa RRMS (Soerensen et al. 2014). Studija se sastojala od 3 dozne kohorte (100 mg, 300 mg, 700 mg) sa 12 pacijenata nasumično rasporedjenih u svaku kohortu za ofatumumab ili placebo u odnosu 2:1. Posle 24 nedelje, pacijenti koji su primali ofatumumab prešli su u grupu koja je primala placebo, a pacijenti koji su dobijali placebo prešli su u grupu koja je primala dozu ofatumumaba njihove kohorte i praćeni 24 nedelje (24-48. nedelja). Studija je pokazala da je iv primena ofatumumaba dovela do značajnog smanjenja broja B-ćelija u cirkulaciji i supresije aktivnosti lezija merene pomoću MRI (do 96% smanjenja aktivnosti lezija u odnosu na placebo) na svakom nivou doze procenjivanom tokom oba perioda lečenja (Teeling et al. (2004), Blood 104(6):1793-800). WO 2012/096924 traži zaštitu za različite doze ofatumumaba za lečenje multiple skleroze. Primer navedene publikacije odnosi se na pacijente sa reumatoidnim artritisom.

[0020] OMS112831/MIRROR je bila studija faze 2b u trajanju od 48 nedelja (dvostruko-zaslepljena faza lečenja od 24 nedelje, zatim faza praćenja od 24 nedelje) koja je ispitivala efikasnost i bezbednost širokog opsega ponovljenih doza subkutanog ofatumumaba kod relapsno-remitentne multiple skleroze (RRMS) (Bar-Or, 2016). U ovoj studiji, nazvanoj MIRROR (MRI study In RRMS: evaluating ofatumumab Regimen – studija MRI kod RRMS: procena režima primene ofatumumaba), pacijenti su primali 3 mg, 30 mg, ili 60 mg ofatumumaba na svakih 12 nedelja (q12w), ili 60 mg ofatumumaba na svake 4 nedelje (q4w). Da bi se procenilo da li podnošljivost većih doza ofatumumaba (30 mg i 60 mg) može da bude poboljšana primenom početne, niže, doze ofatumumaba za kondicioniranje (koja teoretski dovodi do postepene lize B ćelija i potencijalno do redukcije reakcija oslobadjanja citokina), pacijenti u doznim grupama 30 mg q12w, 60 mg q12w i 60 mg q4w su nasumično rasporedjeni (1:1) da prime placebo ili dozu ofatumumaba za kondicioniranje od 3 mg u nultoj nedelji.

[0021] Primarni ishod studije bio je kumulativni broj novih gadolinijum-pojačanih lezija tokom 0-12. nedelje na magnetnoj rezonanci mozga (MRI). Ostali ishodi su obuhvatali:

(i) kumulativni broj novih Gd-pojačanih lezija u drugim vremenskim tačkama;

(ii) ukupan obim u 12. i 24. nedelji a) novih Gd-pojačanih lezija, b) novih/nedavno uvećanih T2 lezija, i c) T1 hipointenzivnih lezija;

(iii) proporciju pacijenata bez recidiva;

(iv) skorove proširene skale stepena invaliditeta (EDSS);

(v) kompozitni funkcionalni skor kod multiple skleroze (MSFC) i njegove sastavne skorove; (vi) modifikovanu skalu uticaja umora (MFIS); i

(vii) procenu efekta upotrebe početne doze ofatumumaba za kondicioniranje.

[0022] Ofatumumab je smanjio srednji kumulativni broj novih gadolinijum-pojačanih lezija za 65% nasuprot placebu tokom 0-12. nedelje (p<0.001), i za ≥90% tokom 4-12. nedelje nasuprot placebu u post hoc analizi kumulativnih doza ofatumumaba ≥30 mg (p<0.001). Ofatumumab je redukovao kumulativne nove/nedavno uvećane T2 lezije nasuprot placebu tokom 0-12. nedelje (60-72%; p≤0.002), i doveo do deplecije CD19 B-ćelija na dozno-zavisan način. Tokom 0-12. nedelje, 17/164 pacijenta (10%) koji su primali ofatumumab doživelo je recidiv nasuprot 9/67 pacijenata (13%) koji su primali placebo. Primetno je da nije bilo koristi od primene doze za kondicioniranje od 3 mg. Uopšteno govoreći, ovi rezultati pokazuju da SC ofatumumab može da suprimira nove lezije u mozgu prema MRI u dozama koje su značajno niže od prethodno ispitivanih kod pacijenata sa MS. Rezultati su takodje pokazali brzo smanjenje broja B-ćelija koje je zavisno od doze, i zavisno od učestalosti primene doza, pri čemu je dejstvo manje izraženo kod režima 3 mg q12. Mesečno doziranje nije pokazalo znake obnavljanja B-ćelija tokom intervala izmedju primene doza. Oba režima, 30 mg i 60 mg q12 nedelja, pokazala su supresiju B-ćelija od oko 95% u odeljku krvi pre ponovnog doziranja.

Nakon prestanka doziranja, svi tretmani su pokazali relativno brzu repopulaciju B-ćelija tokom 60 nedelja praćenja u poredjenju sa i.v. primenom visoke doze anti-CD20 antitela. Inhibicija CD19<+>B-ćelija po grupi tretmana prikazana je na slici 1. Mesečno doziranje nije pokazalo znake obnavljanja B-ćelija tokom intervala izmedju primene doza, dok su režimi 30 i 60 mg q12 nedelja pokazali supresiju B ćelija od približno 75% pre ponovnog davanja doza. Nakon prestanka doziranja, svi tretmani su na semi-logaritamskoj skali ispoljili sličnu stopu repopulacije B-ćelija, što pokazuju paralelne krive rasta (slika 1). Neprekidna supresija novih Gd-pojačanih lezija i T2 lezija pomoću ofatumumaba je konzistentna sa dejstvima koja su pokazala druga anti-CD20 mAbs u dozama koje dovode do maksimalne deplecije perifernih B-ćelija (von Budingen et al.2012; Bleeker et al. 2008).

[0023] Uopšteno, ofatumumab je bio bezbedan i dobro podnošljiv za pacijente sa RRMS. Bezbednosni profil ofatumumaba bio je dosledan prethodno dobijenim podacima; nisu prijavljeni novi znaci.

[0024] U studiji OMS112831/MIRROR za ispitivanje s.c. primenjenog ofatumumaba, najčešće prijavljeni AEs u doznim grupama ofatumumaba bile su reakcije povezane sa injekcijom (52% za ofatumumab, 15% za placebo). Reakcije povezane sa injekcijom javljale su se prvenstveno posle prve doze, smanjivale su se pri sledećem doziranju, i bile su uglavnom blage/umerene težine (97% dogadjaja). Nije bilo primetnih razlika izmedju grupa tretmana u ukupnoj incidenci AEs povezanih sa infekcijom, uključujući infekcije urinarnog i respiratornog trakta. Prijavljeno je nekoliko ozbiljnih neželjenih dogadjaja (SAEs). To su bile uglavnom sistemske reakcije povezane sa injekcijom (3 pacijenta), pri čemu su se sve javile 1. dana i u doznim grupama od 60 mg ofatumumaba. Nije bilo slučajeva oportunističkih infekcija prijavljenih tokom studije.

[0025] Termin "koji sadrži" obuhvata "koji uključuje", kao i "koji se sastoji" npr., kompozicija "koja sadrži" X može da se sastoji isključivo od X, ili može da uključuje dodatni element, npr., X Y.

[0026] Termin "oko" u vezi sa brojčanom vrednošću x označava /-10%, osim ako kontekst ne nalaže drugačije.

[0027] Termin "imunoglobulin", kako je ovde upotrebljen, odnosi se na klasu strukturno srodnih glikoproteina koji se sastoje od dva para polipeptidnih lanaca, jednog para lakih (L) lanaca niske molekulske težine i jednog para teških (H) lanaca, pri čemu su sva četiri lanca medjusobno povezana disulfidnim vezama. Struktura imunoglobulina je dobro okarakterisana. Videti, na primer, Fundamental Immunology Pogl. 7 (Paul, W., ured., 2. izd. Raven Press, N.Y. (1989)). Ukratko, svaki teški lanac tipično je sačinjen od varijabilnog regiona teškog lanca (za koji se ovde koristi skraćenica VH) i konstantnog regiona teškog lanca. Konstantni region teškog lanca, CH, tipično je sačinjen od tri domena, CH1, CH2, i CH3. Svaki laki lanac tipično je sačinjen od varijabilnog regiona lakog lanca (za koji se ovde koristi skraćenica VL) i konstantnog regiona lakog lanca. Konstantni region lakog lanca tipično je sačinjen od jednog domena, CL. VH i VL regioni mogu dalje da se podele na regione hipervarijabilnosti (ili hipervarijabilne regione koji mogu da budu hipervarijabilni po sekvenci i/ili po obliku strukturno definisanih petlji), označene i kao regioni koji odredjuju komplementarnost (CDR regioni), ispresecane regionima koji su konzervativniji, označenim kao regioni okvira (FR regioni). Svaki VH i VL je tipično sačinjen od tri CDR regiona i četiri FR regiona, rasporedjenih od aminokraja ka karboksi-kraju sledećim redom: FR1, CDR1, FR2, CDR2, FR3, CDR3, FR4 (videti takodje Chothia i Lesk J. Mol. Biol. 196, 901-917 (1987)). Tipično, numerisanje aminokiselinskih ostataka u ovom regionu obavlja se postupkom opisanim kod Kabat et al., Sequences of Proteins of Immunological Interest, 5. izd. Public Health Service, National Institutes of Health, Bethesda, Md. (1991) (izrazi, kao numerisanje ostataka varijabilnog domena kao kod Kabata, ili prema Kabatu, u ovom dokumentu odnose se na ovaj sistem numeracije za varijabilne domene teškog lanca ili varijabilne domene lakog lanca). Upotrebom ovog sistema numeracije, stvarna linearna aminokiselinska sekvenca peptida može da sadrži manje aminokiselina ili dodatne aminokiseline, što odgovara skraćivanju, ili inserciji u FR ili CDR varijabilnog domena. Na primer, varijabilni domen teškog lanca može da uključuje ubačenu jednu aminokiselinu (na primer, ostatak 52a prema Kabatu) posle ostatka 52 u VH CDR2 i ubačene ostatke (na primer, ostatke 82a, 82b, i 82c, itd. prema Kabatu) posle ostatka 82 u FR teškog lanca. Numeracija ostataka prema Kabatu može da se odredi za dato antitelo poravnanjem sekvence u regionima homologije sekvence antitela sa "standardnom" sekvencom numerisanom prema Kabatu.

[0028] Termin "antitelo", kako je ovde upotrebljen, označava molekul imunoglobulina, fragment molekula imunoglobulina, ili derivat bilo koga od njih, koji ima sposobnost da se specifično veže za antigen pod tipičnim fiziološkim uslovima tokom značajnog perioda vremena, odnosno najmanje oko 30 minuta, najmanje oko 45 minuta, najmanje oko jedan čas, najmanje oko dva časa, najmanje oko četiri časa, najmanje oko 8 časova, najmanje oko 12 časova, oko 24 časa ili više, oko 48 časova ili više, oko 3, 4, 5, 6, 7 ili više dana, itd., ili tokom bilo kod drugog relevantnog funkcionalnodefinisanog perioda (kao što je vreme dovoljno za indukovanje, pokretanje, pojačavanje, i/ili modulaciju fiziološkog odgovora povezanog sa vezivanjem antitela za antigen i/ili vreme dovoljno da antitelo pokrene Fc-posredovanu efektorsku aktivnost). Termin "antigen-vezujući deo" antitela, kako je ovde upotrebljen, odnosi se na fragmente antitela koji zadržavaju sposobnost da se specifično vežu za antigen (npr., CD20). Pokazano je da antigen-vezujuću funkciju antitela mogu da obavljaju fragmenti antitela cele dužine. Primeri vezujućih fragmenata obuhvaćenih terminom "antigenvezujući deo" antitela uključuju Fab fragment, monovalentni fragment koji se sastoji od VL, VH, CL i CH1 domena; F(ab)2 fragment, bivalentni fragment koji sadrži dva Fab fragmenta spojena disulfidnim mostom u regionu zgloba; Fd fragment koji se sastoji od VHi CH1 domena; Fv fragment koji se sastoji od VLi VHdomena jedne ručice antitela; dAb fragment (Ward et al., 1989 Nature 341:544-546), koji se sastoji od VHdomena; i izdvojeni CDR.

[0029] Varijabilni regioni teškog i lakog lanca molekula imunoglobulina sadrže vezujući domen koji interaguje sa antigenom. Konstantni regioni antitela mogu da posreduju u vezivanju imunoglobulina za tkiva ili faktore domaćina, uključujući različite ćelije imunološkog sistema (kao što su efektorske ćelije) i komponente sistema komplementa, ako što je C1q, prva komponenta klasičnog puta aktivacije komplementa.

[0030] Kao što je prethodno naznačeno, termin "antitelo", kako je ovde upotrebljen, osim ako nije drugačije naznačeno ili očigledno suprotno kontekstu, uključuje fragmente antitela, dobijene bilo kojom poznatom tehnikom, kao što je enzimsko cepanje, sinteza peptida i rekombinantne tehnike, koji zadržavaju sposobnost da se specifično vežu za antigen. Pokazano je da antigen-vezujuću funkciju antitela mogu da obavljaju fragmenti antitela cele dužine (intaktnog antitela). Primeri antigenvezujućih fragmenata obuhvaćenih terminom "antitelo" uključuju, ali nisu ograničeni na (i) Fab fragment, monovalentni fragment koji se sastoji od VL, VH, CL i CH1 domena; (ii) F(ab)2 i F(ab’)2 fragmente, bivalentne fragmente koji sadrže dva Fab fragmenta spojena disulfidnim mostom u regionu zgloba; (iii) Fd fragment koji se suštinski sastoji od VH i CH1 domena; (iv) Fv fragment koji se suštinski sastoji od VL i VH domena jedne ručice antitela, (v) dAb fragment (Ward et al., Nature 341, 544-546 (1989)), koji se suštinski sastoji od VH domena i takodje se naziva domensko antitelo (Holt et al. (novembar 2003) Trends Biotechnol. 21(11):484-90); (vi) antitelo kamelida ili nano-telo (Revets et al. (januar 2005) Expert Opin Biol Ther. 5(1):111-24), (vii) izdvojeni region koji odredjuje komplementarnost (CDR), kao što je VH CDR3, (viii) UniBody™, monovalentno antitelo kao što je opisano u WO 2007/059782, (ix) jednolančano antitelo ili jednolančani Fv (scFv), videti, na primer, Bird et al., Science 242, 423-426 (1988) i Huston et al., PNAS USA 85, 5879-5883 (1988)), (x) diatelo (scFv dimer), koje može da bude monospecifično ili bispecifično (videti, na primer, PNAS USA 90(14), 6444-6448 (1993), EP 404097 ili WO 93/11161 za opis dia-tela), tria-telo ili tetra-telo. Iako su takvi fragmenti uopšteno uključeni u definiciju antitela, oni zajedno, i svaki posebno, imaju jedinstvene odlike, ispoljavajući različita biološka svojstva i upotrebljivost. Ovi i drugi korisni fragmenti antitela razmatraju se dalje u ovom dokumentu.

[0031] Treba razumeti da termin antitelo uopšteno uključuje monoklonska antitela, kao i poliklonska antitela. Antitela mogu da budu humana, humanizovana, himerna, mišja, itd. Antitelo, kako je stvoreno, može da bude bilo kog izotipa.

[0032] Termin "humano antitelo", kako je ovde upotrebljen, namenjen je da uključuje antitela koja imaju varijabilne i konstantne regione poreklom od imunoglobulinskih sekvenci humane klicine linije. Humana antitela predmetnog otkrića mogu da uključuju aminokiselinske ostatke koji nisu kodirani imunoglobulinskim sekvencama humane klicine linije (na primer mutacije uvedene nasumičnom ili mesto-specifičnom mutagenezom in vitro ili somatskom mutacijom in vivo). Medjutim, termin "humano antitelo", kako je ovde upotrebljen, nije namenjen da uključuje antitela u kojima su CDR

1

sekvence koje potiču od klicine linije drugih vrsta sisara, kao što je miš, nakalemljene na humane sekvence okvirnog regiona.

[0033] Kako se ovde upotrebljava, humano antitelo "potiče od" odredjene sekvence klicine linije ako je antitelo dobijeno iz sistema koji koristi humane imunoglobulinske sekvence, na primer imunizacijom transgenog miša koji nosi humane imunoglobulinske gene ili pretraživanjem biblioteke humanih imunoglobulinskih gena, i pri čemu odabrano humano antitelo ima najmanje 90%, kao najmanje 95%, na primer najmanje 96%, kao najmanje 97%, na primer najmanje 98%, ili kao najmanje 99% identičnosti aminokiselinske sekvence sa aminokiselinskom sekvencom koju kodira imunoglobulinski gen klicine linije. Tipično, humano antitelo poreklom od odredjene sekvence humane klicine linije ispoljavaće ne više od 10 aminokiselinskih razlika, kao ne više od 5, na primer ne više od 4, 3, 2, ili 1 aminokiselinske razlike u odnosu na aminokiselinsku sekvencu kodiranu imunoglobulinskim genom klicine linije. Kod VH sekvenci antitela, VH CDR3 domen nije uključen u takvo poredjenje.

[0034] Termin "himerno antitelo" odnosi se na antitelo koje sadrži jedan ili više regiona iz jednog antitela i jedan ili više regiona iz jednog ili više drugih antitela. Termin "himerno antitelo" uključuje monovalentna, bivalentna, ili polivalentna antitela. Monovalentno himerno antitelo je dimer (HL)) obrazovan od himernog H lanca povezanog putem disulfidnih mostova sa himernim L lancem. Bivalentno himerno antitelo je tetramer (H2L2) obrazovan od dva HL dimera povezana putem najmanje jednog disulfidnog mosta. Polivalentno himerno antitelo može takodje da bude proizvedeno, na primer, upotrebom CH regiona koji se sklapa u molekul sa dva i više vezujućih mesta (na primer iz H lanca IgM, ili mi lanca). Tipično, himerno antitelo odnosi se na antitelo u kome je deo teškog i/ili lakog lanca identičan ili homolog odgovarajućim sekvencama u antitelima poreklom od odredjene vrste, ili koja pripadaju odredjenoj klasi ili potklasi antitela, dok je ostatak lanca/lanaca identičan ili homolog odgovarajućim sekvencama u antitelima poreklom od druge vrste, ili koja pripadaju drugoj klasi ili potklasi antitela, kao i na fragmente takvih antitela, sve dok ispoljavaju željenu biološku aktivnost (videti, na primer SAD pat. br. 4,816,567; videti takodje Morrison et al., PNAS USA 81, 6851-6855 (1984)). Himerna antitela se proizvode rekombinantnim postupcima dobro poznatim u stanju tehnike (videti na primer Cabilly et al., PNAS USA 81, 3273-3277 (1984), Morrison et al., PNAS USA 81, 6851-6855 (1984), Boulianne et al., Nature 312, 643-646 (1984), EP125023, Neuberger et al., Nature 314, 268-270 (1985), EP171496, EP173494, WO 86/01533, EP184187, Sahagan et al., J. Immunol. 137, 1066-1074 (1986), WO 87/02671, Liu et al., PNAS USA 84, 3439-3443 (1987), Sun et al., PNAS USA 84, 214-218 (1987), Better et al., Science 240, 1041-1043 (1988) i Harlow et al., Antibodies: A Laboratory Manual, Cold Spring Harbor Laboratory Press, Cold Spring Harbor, N.Y., (1988)).

[0035] Termin "humanizovano antitelo" odnosi se na humano antitelo koje sadrži minimalne sekvence poreklom iz antitela koje nije humano. Tipično, humanizovana antitela su humani imunoglobulini (recipijentno antitelo) u kojima su ostaci iz hipervarijabilnog regiona recipijenta zamenjeni ostacima iz hipervarijabilnog regiona nehumane vrste (donorsko antitelo), kao što je miš, pacov, kunić ili nehumani primat, koji imaju željenu specifičnost, afinitet i kapacitet.

[0036] Osim toga, humanizovana antitela mogu da sadrže ostatke koji se ne nalaze u recipijentnom antitelu ili u donorskom antitelu. Ove modifikacije se uvode da bi se dodatno poboljšale performanse antitela. Uopšteno, humanizovano antitelo će sadržati suštinski sve od najmanje jednog, i tipično dva, varijabilna domena, u kojima sve, ili suštinski sve hipervarijabilne petlje odgovaraju onima u imunoglobulinu koji nije humani i svi, ili suštinski svi FR regioni imaju humanu imunoglobulinsku sekvencu. Humanizovano antitelo će opciono takodje sadržati najmanje deo konstantnog regiona humanog imunoglobulina. Za dodatne detalje, videti Jones et al., Nature 321, 522-525 (1986), Riechmann et al., Nature 332, 323-329 (1988) i Presta, Curr. Op. Struct. Biol.2, 593-596 (1992).

[0037] Termin "CD19" odnosi se na antigen CD19 B-limfocita (CD19 = klaster diferencijacije 19), koji predstavlja protein koji je kod ljudi kodiran genom CD19 i nalazi se na površini B-ćelija, vrste belih krvnih ćelija. Termin "B-ćelije" odnosi se na vrstu belih krvnih ćelija. B-ćelije su poznate i kao B-limfociti. Oni deluju u komponenti humoralnog imuniteta adaptivnog imunološkog sistema sekrecijom antitela. Pored toga, B-ćelije prezentuju antigen (klasifikovane su i kao profesionalne antigen-prezentujuće ćelije (APCs)) i izlučuju citokine. Kako su ovde upotrebljeni, termini "CD19 ćelije" i "B-ćelije" se odnose na istu vrstu ćelija.

[0038] Termin "pacijent" odnosi se na humanog pacijenta.

[0039] Termini "monoklonsko antitelo" ili "kompozicija monoklonskog antitela", kako su ovde upotrebljeni, odnose se na preparat molekula antitela jedinstvenog molekulskog sastava. Kompozicija monoklonskog antitela ispoljava jedinstvenu specifičnost vezivanja i afinitet za odredjeni epitop. Prema tome, termin "humano monoklonsko antitelo" odnosi se na antitela koja ispoljavaju jedinstvenu specifičnost vezivanja koja imaju varijabilne i konstantne regione poreklom od imunoglobulinskih sekvenci humane klicine linije. Humana monoklonska antitela mogu da budu dobijena iz hibridoma koji uključuje B-ćeliju dobijenu iz transgene ili transhromozomalne životinje koja nije čovek, kao što je transgeni miš, koja ima genom koji sadrži transgen za humani teški lanac i transgen za humani laki lanac, fuzionisane sa imortalizovanom ćelijom.

[0040] Termin "rekombinantno humano antitelo", kako je ovde upotrebljen, uključuje sva humana antitela koja su pripremljena, eksprimirana, stvorena ili izolovana rekombinantnim sredstvima, kao što su (a) antitela izolovana iz životinje (kao što je miš) koja je transgena ili transhromozomalna za humane imunoglobulinske gene ili iz hibridoma pripremljenog od njih (dodatno opisano na drugom mestu u ovom dokumentu), (b) antitela izolovana iz ćelije-domaćina transformisane tako da eksprimira antitelo, na primer iz transfektoma, (c) antitela izolovana iz rekombinantne, kombinatorijalne biblioteke humanih antitela, i (d) antitela pripremljena, eksprimirana, stvorena ili izolovana na bilo koji drugi način koji uključuje spajanje humanih imunoglobulinskih genskih sekvenci sa drugim DNK sekvencama. Takva rekombinantna humana antitela imaju varijabilne i konstantne regione poreklom od imunoglobulinskih sekvenci humane klicine linije. U odredjenim primerima izvodjenja, medjutim, takva rekombinantna humana antitela mogu da se podvrgnu in vitro mutagenezi (ili, kada se koristi životinja koja je transgena za humane Ig sekvence, in vivo somatskoj mutagenezi) i zbog toga su aminokiselinske sekvence VH i VL regiona rekombinantnih antitela sekvence koje, iako potiču od, i srodne su VH i VL sekvencama humane klicine linije, mogu da ne postoje prirodno u repertoaru antitela humane klicine linije in vivo.

[0041] Molekul CD20 (nazvan i humani diferencijacioni antigen ograničen na B limfocite ili Bp35) je hidrofobni transmembranski protein molekulske težine od približno 35 kD smešten na pre-B i zrelim B limfocitima (Valentine et al. (1989) J. Biol. Chem. 264(19):11282-11287; i Einfield et al. (1988) EMBO J. 7(3):711-717). CD20 se nalazi na površini više od 90% B-ćelija periferne krvi ili limfoidnih organa i eksprimira se tokom ranog razvoja pre-B ćelija i zadržava se do diferencijacije plazma ćelija. CD20 je prisutan i na normalnim B ćelijama, kao i na malignim B ćelijama. Konkretno, CD20 se eksprimira na više od 90% B ćelija ne-Hočkinovih limfoma (NHL) (Anderson et al. (1984) Blood 63(6):1424-1433), ali se ne nalazi na hematopoeznim matičnim ćelijama, pro-B ćelijama, normalnim plazma ćelijama, ili u drugim normalnim tkivima (Tedder et al. (1985) J. Immunol.135(2):973-979).

[0042] Karboksi-terminalni region CD20 proteina dužine 85 aminokiselina smešten je unutar citoplazme. Dužina ovog regiona u suprotnosti je sa dužinom drugih površinskih struktura specifičnih za B-ćelije kao što su teški lanci IgM, IgD i IgG, ili alfa ili beta lanci antigena histokompatibilnosti klase II, koji imaju relativno kratke regione u citoplazmi dužine 3, 3, 28, 15 i 16 aminokiselina, redom (Komaromy et al. (1983) NAR 11:6775-6785). Od poslednje 61 karboksi-terminalne aminokiseline, 21 su kiseli ostaci, dok su samo 2 bazni, što ukazuje na to da ovaj region ima jako neto negativno naelektrisanje. GenBank pristupni broj je NP_690605.

[0043] Anti-CD20 antitelo ofatumumab prema predmetnom otkriću može da se primeni bilo kojim pogodnim putem, kao što je oralni, nazalni, inhalabilni, intrabronhijalni, intraalveolarni, topikalni (uključujući bukalni, transdermalni i sublingvalni), rektalni, vaginalni i/ili parenteralni put. U jednom primeru izvodjenja, farmaceutska kompozicija predmetnog otkrića primenjuje se subkutano (s.c.), tipično injekcijom. U jednom primeru izvodjenja, SC primena farmaceutske kompozicije koja sadrži ofatumumab ostvaruje se upotrebom autoinjektora. Neograničavajući primer autoinjektora pogodnog za upotrebu prema predmetnom otkriću je injektor u vidu penkala Sensoready<®>.

1

[0044] Izrazi "parenteralna primena" i "parenteralno primenjen", kako se ovde upotrebljavaju, označavaju načine primene drugačije od enteralne i topikalne primene, obično putem injekcije, i uključuju epidermalnu, intravensku, intramuskularnu, intraarterijalnu, intratekalnu, intrakapsularnu, intraorbitalnu, intrakardijalnu, intradermalnu, intraperitonealnu, intratendinoznu, transtrahealnu, subkutanu, subkutikularnu, intraartikularnu, subkapsularnu, subarahnoidalnu, intraspinalnu, intrakranijalnu, intratorakalnu, epiduralnu i intrasternalnu injekciju i infuziju.

[0045] Primeri izvodjenja predmetnog pronalaska definisani su u patentnim zahtevima.

[0046] U jednom primeru izvodjenja predmetnog otkrića, kompozicija ofatumaba formulisana je u skladu sa rutinskim procedurama kao farmaceutska kompozicija prilagodjena intravenskoj primeni kod ljudi. Tipično, kompozicije za intravensku primenu su rastvori u sterilnom izotoničnom vodenom puferu. Tamo gde je odgovarajuće, kompozicija može da uključuje i sredstvo za solubilizaciju i lokalni anestetik, kao lignokain, da bi se umanjio bol na mestu injektovanja. Uopšteno, sastojci se isporučuju ili odvojeno ili pomešani u obliku jedinične doze, na primer, kao suv liofilizovani prah, ili koncentrat bez vode, u hermetički zatvorenom kontejneru, kao što je ampula ili kesica, na kojima je naznačena količina aktivnog sastojka.

[0047] Kada kompozicija treba da se primeni infuzijom, može se izdati sa bocom za infuziju koja sadrži sterilnu vodu ili fiziološki rastvor farmaceutskog stepena čistoće.

[0048] Kada kompozicija treba da se primeni injektovanjem, može da bude obezbedjena ampula sterilne vode za injekcije ili fiziološkog rastvora, tako da sastojci mogu da se pomešaju pre primene.

[0049] U jednom primeru izvodjenja, formulacija ofatumuamba može da bude formulisana prema formulaciji opisanoj u WO/2009/009407.

[0050] U jednom primeru izvodjenja, ofatumumab je formulisan u formulaciji antitela u kojoj je ofatumumab prisutan u količini od oko 20-300 mg/mL, 50-300 mg/mL, 100-300 mg/mL, 150-300 mg/mL, 200-300 mg/mL, ili 250-300 mg/mL, poželjno od 50 mg/ml.

[0051] U jednom primeru izvodjenja, ofatumumab je formulisan u formulaciji antitela u kojoj formulacija sadrži 10 do 100 mM natrijum acetata, 25 do 100 mM natrijum hlorida, 0.5 do 5% slobodne baze arginina, 0.02 do 0.2 mM EDTA, 0.01 do 0.2% polisorbata 80, i pH je podešen na 5.0 do 7.0. Poželjno, formulacija ofatumumaba sadrži 50 mM natrijum acetata, 51 mM natrijum hlorida, 1% slobodne baze arginina, 0.05 mM EDTA, 0.02% polisorbata 80, i pH je podešen na 5.5.

[0052] U jednom primeru izvodjenja, formulacija ofatumumaba obezbedjena je u prethodno napunjenom špricu.

[0053] U jednom primeru izvodjenja, obezbedjen je postupak za lečenje multiple skleroze (MS), koji obuhvata a) davanje ofatumumaba pacijentu kome je to potrebno tokom režima udarne doze; i b) posle toga, davanje ofatumumaba pacijentu tokom režima održavanja.

[0054] U jednom primeru izvodjenja, obezbedjen je postupak za ublažavanje ili odlaganje napredovanja simptoma multiple skleroze, koji obuhvata a) davanje ofatumumaba pacijentu kome je to potrebno tokom režima udarne doze; i b) posle toga, davanje ofatumumaba pacijentu tokom režima održavanja.

[0055] U jednom primeru izvodjenja, obezbedjen je postupak za usporavanje napredovanja multiple skleroze, koji obuhvata a) davanje ofatumumaba pacijentu kome je to potrebno tokom režima udarne doze; i b) posle toga, davanje ofatumumaba pacijentu tokom režima održavanja.

[0056] U jednom primeru izvodjenja, udarna doza je izmedju oko 15 mg i oko 25 mg ofatumamaba, poželjno izmedju oko 18 mg i oko 22 mg ofatumumaba, najpoželjnije oko 20 mg ofatumumaba. U jednom primeru izvodjenja, doza održavanja je izmedju oko 15 mg i oko 25 mg ofatumamaba, poželjno izmedju oko 18 mg i oko 22 mg ofatumumaba, i poželjno oko 20 mg ofatumumaba. U jednom primeru izvodjenja, i udarna doza i doza održavanja su izmedju oko 15 mg i oko 25 mg ofatumamaba, poželjno izmedju oko 18 mg i oko 22 mg ofatumumaba, najpoželjnije oko 20 mg ofatumumaba.

[0057] U jednom primeru izvodjenja, obezbedjen je postupak za lečenje multiple skleroze (MS), koji obuhvata sledeći režim: a) ofatumumab se daje pacijentu kome je to potrebno tokom režima udarne doze koji uključuje s.c. injekcije od 20 mg ofatumumaba 0. dana, 7. dana i 14. dana režima doziranja; i b) ofatumumab se daje pacijentu kome je to potrebno tokom režima doze održavanja koji uključuje s.c. injekcije od 20 mg ofatumumaba počevši od četvrte nedelje režima doziranja i nastavljajući posle toga na svake četiri nedelje tokom trajanja protokola lečenja.

[0058] U jednom primeru izvodjenja, obezbedjen je postupak za ublažavanje ili odlaganje napredovanja simptoma multiple skleroze (MS), koji obuhvata sledeći režim: a) ofatumumab se daje pacijentu kome je to potrebno tokom režima udarne doze koji uključuje s.c. injekcije od 20 mg ofatumumaba 1. dana, 7. dana i 14. dana režima doziranja; i b) ofatumumab se daje pacijentu kome je to potrebno tokom režima doze održavanja koji uključuje s.c. injekcije od 20 mg ofatumumaba počevši od četvrte nedelje režima doziranja i nastavljajući posle toga na svake četiri nedelje tokom trajanja protokola lečenja.

[0059] U jednom primeru izvodjenja, obezbedjen je postupak za usporavanje napredovanja multiple skleroze (MS), koji obuhvata sledeći režim: a) ofatumumab se daje pacijentu kome je to potrebno tokom režima udarne doze koji uključuje s.c. injekcije od 20 mg ofatumumaba 1. dana, 7. dana i 14. dana režima doziranja; i b) ofatumumab se daje pacijentu kome je to potrebno tokom režima doze

1

održavanja koji uključuje s.c. injekcije od 20 mg ofatumumaba počevši od četvrte nedelje režima doziranja i nastavljajući posle toga na svake četiri nedelje tokom trajanja protokola lečenja.

[0060] U jednom primeru izvodjenja, obezbedjen je ofatumumab za upotrebu u postupku za lečenje multiple skleroze (MS), pri čemu postupak obuhvata a) davanje ofatumumaba pacijentu kome je to potrebno tokom režima udarne doze; i b) posle toga, davanje ofatumumaba pacijentu tokom režima održavanja.

[0061] U jednom primeru izvodjenja, obezbedjen je ofatumumab za upotrebu u postupku za lečenje multiple skleroze (MS), pri čemu postupak obuhvata sledeće: a) ofatumumab se daje pacijentu kome je to potrebno tokom režima udarne doze koji uključuje s.c. injekcije od 20 mg ofatumumaba 1. dana, 7. dana i 14. dana režima doziranja; i b) ofatumumab se daje pacijentu kome je to potrebno tokom režima doze održavanja koji uključuje s.c. injekcije od 20 mg ofatumumaba počevši od četvrte nedelje režima doziranja i nastavljajući posle toga na svake četiri nedelje tokom trajanja protokola lečenja.

[0062] U jednom primeru izvodjenja, obezbedjen je ofatumumab u proizvodnji leka za upotrebu u postupku lečenja multiple skleroze (MS), pri čemu postupak obuhvata a) davanje ofatumumaba pacijentu kome je to potrebno tokom režima udarne doze; i b) posle toga, davanje ofatumumaba pacijentu tokom režima održavanja.

[0063] Detalji jednog ili više primera izvodjenja otkrića dati su u pratećem opisu gore u tekstu. Iako bilo koji postupci i materijali slični ili ekvivalentni onima koji su ovde opisani mogu da se koriste pri primeni ili ispitivanju predmetnog otkrića, sada su opisani poželjni postupci i materijali. Ostala svojstva, ciljevi i prednosti otkrića biće očigledni iz opisa i iz patentnih zahteva. Osim ako nije drugačije definisano, svi tehnički i naučni termini korišćeni u ovom dokumentu imaju isto značenje koje uobičajeno podrazumeva stručnjak u oblasti kojoj ovo otkriće pripada. Primer koji sledi prikazan je da bi potpunije ilustrovao poželjni primer izvodjenja otkrića.

PRIMER

Randomizovana, dvostruko zaslepljena, dvostruka placebo, studija sa paralelnim grupama koja poredi efikasnost i bezbednost ofatumumaba nasuprot teriflunomidu, kod pacijenata sa relapsnom multiplom sklerozom

[0064] Studija je dizajnirana, zajedno sa drugom studijom identičnog dizajna koja je sprovedena paralelno, da pruži podatke o efikasnosti, bezbednosti i podnošljivosti za ofatumumab s.c. u poredjenju sa oralnim teriflunomidom (Aubagio<®>) kod pacijenata sa relapsnom MS.

[0065] Primarni cilj ove studije je da pokaže da ofatumumab od 20 mg primenjen subkutano (s.c.) jednom na svake 4 (q4) nedelje pokazuje bolje rezultate od teriflunomida od 14 mg primenjenog

1

oralno jednom dnevno u smanjenju učestalosti potvrdjenih recidiva, procenjeno prema godišnjoj stopi recidiva (ARR) kod pacijenata sa relapsnom MS.

[0066] Sekundarni ciljevi uključuju (i) vreme do pogoršanja invalidnosti mereno tromesečnim potvrdjenim pogoršanjem (3mCDW) na proširenoj skali stepena invaliditeta (EDSS); (ii) vreme do pogoršanja invalidnosti mereno šestomesečnim potvrdjenim pogoršanjem (6mCDW) na skali EDSS; (iii) vreme do poboljšanja invaliditeta mereno šestomesečnim potvrdjenim poboljšanjem (6mCDI) na skali EDSS; (iv) broj T1 Gd-pojačanih lezija po MRI skeniranju; (v) broj novih ili nedavno uvećanih T2 lezija na MRI po godini (godišnja stopa T2 lezija); i (vi) stopa gubitka zapremine mozga (BVL) na osnovu procena procentualne promene zapremine mozga u odnosu na početno stanje.

[0067] Takodje je procenjivana bezbednost i podnošljivost ofatumumaba 20 mg s.c. q4 nedelje u poredjenju sa teriflunomidom 14 mg p.o. jednom dnevno.

Dizajn studije

[0068] Ovo je randomizovana, dvostruko slepa, dvostruka placebo, aktivnim komparatorom kontrolisana, multicentrična studija sa paralelnim grupama sa promenljivim trajanjem lečenja, kod pacijenata sa relapsnom MS. Kvalifikovani pacijenti će biti nasumično odredjeni da primaju ofatumumab 20 mg, s.c. injekcije na svake 4 nedelje (posle početnog udarnog režima od tri nedeljne doze od 20 mg u prvih 14 dana) ili teriflunomid 14 mg, oralno jednom dnevno. U cilju zaslepljivanja za različite formulacije, biće korišćen dizajn dvostrukog placeba: pacijenti u aktivnoj grupi lečenja ofatumumabom će dodatno uzimati placebo kapsule oralno jednom dnevno; pacijenti u aktivnoj grupi lečenja teriflunomidom će dodatno primati na svake 4 nedelje s.c. injekcije koje sadrže placebo (posle početnog režima od tri nedeljne injekcije u prvih 14 dana).

[0069] U studiju će biti uključeni pacijenti sa relapsnom MS (RRMS ili SPMS sa aktivnošću bolesti kao što je definisano kod Lublin et al. 2014) sa EDSS skorovima od 0 do 5.5. Specifični kriterijumi aktivnosti bolesti definišu populaciju sa aktivnom zapaljenskom bolešću na osnovu nedavnog recidiva tokom jedne ili 2 godine pre uključivanja u studiju ili jedne ili više Gd-pojačanih lezija na MRI u godini pre nasumičnog rasporedjivanja. Definisana populacija u studiji tipična je za relapsnu MS.

Režim udarne doze i režim doze održavanja

[0070] Režim doziranja ofatumumaba za ovu studiju je režim udarne doze od 20 mg 1. dana, 7. dana i 14. dana, praćen mesečnim režimom doze održavanja od 20 mg primenjenih na svake 4 nedelje, počevši od 4. nedelje. Izbor doze zasniva se na kliničkoj hipotezi da je deplecija B-ćelija u limfatičnim tkivima ključna za efikasnost (mereno pomoću MRI i recidiva), i da deplecija B-ćelija parenhima i meningi mozga može da bude dodatni faktor za način delovanja; broj B-ćelija u krvi je

1

nesavršena, epifenomenalna mera statusa tkiva. Ova hipoteza sugeriše da, kako bi se postigla željena efikasnost, treba da budu ispunjena 2 uslova:

• režim udarne doze sa dovoljno visokom početnom PK za depleciju limfocita, i

• kontinuirana doza održavanja koja bi održala nivoe deplecije B-ćelija ispod željenog praga.

[0071] Faza 2 studije ofatumumaba s.c. kod pacijenata sa relapsnom MS (studija OMS112831/MIRROR) pružila je značajne informacije u pogledu odnosa izmedju deplecije perifernih B-ćelija i efikasnosti merene pomoću MRI Gd-pojačanih lezija u mozgu. U toj studiji otkriven je jasan odnos doza-odgovor upotrebom kvazi-Puasonovog regresionog modela koji je povezao obime novih Gd-pojačanih lezija, početni broj lezija i grupe tretmana. Zavisnost dozaodgovor je potpuno objašnjena stepenom pada broja CD19<+>ćelija. Model ukazuje na to da niži nivoi CD19<+>ćelija vode boljoj kontroli obima lezija i, posledično, da tokom trajanja lečenja, treba da bude održavan visok nivo deplecije CD19<+>ćelija (npr. ≤ 8 ćelija/µL), kako bi se osigurala željena efikasnost.

Studije modelovanja

[0072] Poželjno je ostvariti najveću efikasnost mereno pomoću MRI i depleciju B-ćelija ispod 8 ćelija/µL bez ikakvog odlaganja (slika 1). Istraživačko modelovanje zasnovano na podacima iz faze 2 studije OMS112831/MIRROR sugeriše da jedna doza ofatumumaba od 20 mg s.c. nije dovoljna da redukuje nivoe B-ćelija do ≤ 8 ćelija/µL (videti sliku 2). Kao što se takodje vidi na slikama 3 i 4, studije modelovanja predvidjaju da visok stepen ciljne deplecije može da se postigne putem primene 20 mg ofatumumaba sa višestrukim udarnim dozama, i da će naredne doze održavanja (takodje 20 mg) održavati, ili čak povećati početnu depleciju. Konkretnije, pronalazači su utvrdili da je režim udarne doze od 3 odvojene doze od 20 mg (u 0, 1. i 2. nedelji) potreban za postizanje ciljne deplecije (≤ 8 ćelija/µL) kod > 95% pacijenata na osnovu modelovanja, i na osnovu ekstrapolacije se smatra efikasnijim od pojedinačne udarne doze od 60 mg. U skladu sa tim, odabran je ovaj režim udarne doze.

[0073] U studiji OMS112831/MIRROR, ispitivana je primena ofatumumaba u dozi od 3 mg na svakih 12 nedelja, 30 mg na svakih 12 nedelja, 60 mg na svakih 12 nedelja i 60 mg na svake 4 nedelje. Iako su 3 mg imala jasan efekat izmeren metodom MRI, a činilo se da je 30 mg na svakih 12 nedelja veoma blizu maksimalne efikasnosti izmerene metodom MRI, 60 mg na svakih 12 nedelja je takodje ispitivano kako bi se osiguralo da će se maksimalni efekat na MRI zaista preneti na maksimalna klinička dejstva na recidive i invaliditet. Najviši nivo doze, 60 mg na svake 4 nedelje, nimalo nije doprineo efikasnosti u poredjenju sa 60 mg na svakih 12 nedelja (slika 5). Medjutim, posmatrajući obnavljanje B-ćelija, pronalazači su zapazili da postoji tendencija ka obnavljanju B-ćelija pre nego što je sledeća doza na 12 nedelja primenjena. Budući da pacijenti koji su primali dozu od 60 mg na svake

1

4 nedelje nisu pokazali znake obnavljanja B-ćelija tokom intervala izmedju primanja doza, pronalazači su se odlučili za interval izmedju doziranja tokom primene doza održavanja od 4 nedelje (jednom na svake 4 (q4) nedelje). U studijama modelovanja procenjena je stopa obnavljanja B-ćelija naspram veličine doze i učestalosti doziranja. Stope obnavljanja B-ćelija kod pacijenata sa MS procenjene su iz podataka studije MIRROR. Studije modelovanja pokazale su da je kod prosečnih slučajeva MS, doza održavanja od 3 mg ocenjena kao adekvatna u održavanju deplecije B-ćelija tokom perioda od 4 nedelje (videti sliku 4, gornji panel). Medjutim, pomoću istog modelovanja ocenjeno je da za pacijente sa veoma visokim stopama obnavljanja B-ćelija (koje odgovaraju 95. percentilu kako je ocenjeno pomoću studije MIRROR), tj., u "scenariju najgoreg slučaja", ni doza održavanja od 3 mg niti od 10 mg ne bi bile dovoljne da održe depleciju B-ćelija tokom intervala od 4 nedelje, dok bi 20 mg ili više doze održale odgovarajuću depleciju (videti sliku 4, donji panel). Prema tome, na osnovu istraživačkog modelovanja, izgleda da je 20 mg ofatumumaba dovoljno da održi, ili da poveća depleciju B-ćelija kod > 95% pacijenata kod kojih je prethodno došlo do deplecije, čak i kod pacijenata sa visokim stopama obnavljanja B-ćelija. Prema tome, kako bi se osigurala kontinuirana efikasnost u održavanju, pronalazači su odlučili da podele režim doziranja ispitivan u MIRROR studiji (60 mg na svakih 12 nedelja), na 20 mg na svake 4 nedelje.

[0074] U studiji OMS112831/MIRROR, u pogledu bezbednosti i podnošljivosti, režimi doziranja od 60 mg q12 i q4 nedelje bili su povezani sa više neželjenih dogadjaja (AEs) nego niži režimi doziranja od 3 ili 30 mg q12 nedelja. Naročito, post-injekcione sistemske reakcije prijavljene kao SAEs 1. dana javile su se samo kod režima doziranja od 60 mg. U prisustvu B-ćelija pri prvom doziranju, i kada B-ćelije počnu da se obnavljaju, sistemske reakcije su očekivani AE i njihova ozbiljnost će verovatno biti povezana sa dozom i brojem B-ćelija.

[0075] Budući da je relapsna MS hronična bolest sa predvidjenim dugotrajnim lečenjem, izbor doze bi zbog toga trebalo da napravi ravnotežu izmedju aspekata efikasnosti i bezbednosti. Režim udarne doze od 20 mg ofatumumaba 1. dana, 7. dana i 14. dana, subkutano, praćen mesečnim režimom doze održavanja od 20 mg primenjene na svake 4 nedelje (počevši od 4. nedelje) je odabran jer će dovesti do deplecije i zatim održati B-ćelije na nivoima ispod 8 ćelija/µL kod gotovo svih pacijenata, i očekuje se da će imati maksimalnu kliničku korist i bolju podnošljivost nego više doze. Sve zajedno, snažna veza izmedju lezija merenih pomoću MRI i recidiva (Sormani et al.2009; Sormani et al. 2013) i zapažene inhibicije lezija pri ispitivanim kumulativnim dozama, kombinovana sa održavanjem B-ćelija ispod nivoa praga, podržava izbor predloženog režima doziranja.

REFERENCE CITIRANE U OVOM DKUMENTU

[0076]

1. Hauser et al., B-cell Depletion with Rituximab in Relapsing-Remitting Multiple Sclerosis, N Engl J Med 2008; 358:676-88.

1

2. Polman et al., A Randomized, Placebo-Controlled Trial of Natalizumab for Relapsing Multiple Sclerosis, N Engl J Med 2006; 354:899-910.

3. Rudick et al., Natalizumab plus Interferon Beta-la for Relapsing Multiple Sclerosis, N Engl J Med 2006; 354:911-923.

4. Kappos et al., A Placebo-Controlled Trial of Oral Fingolimod in Relapsing Multiple Sclerosis, N Engl J Med 2010; 362:387-401.

5. Cohen et al., Oral Fingolimod or Intramuscular Interferon for Relapsing Multiple Sclerosis, N Engl J Med 2010; 362:402-415.

6. Archelos et al., The role of B-cells and autoantibodies in multiple sclerosis, Ann Neurol 2000; 47:694-706.

7. Frohman et al., Multiple sclerosis - the plaque and its Pathogenesis, New Engl J Med 2006; 354:942-955.

8. McFarland, The B-cell - old player, new position on the team, N Engl J Med 2008; 358:664-5.

9. Bouaziz et al., Therapeutic B-cell depletion impairs adaptive and autoreactive CD4+ T-cell activation in mice, Pro. Natl. Acad. Sci. USA 2007; 104:20882-20887.

10. Lund, Cytokine-producing B lymphocytes – key regulators of immunity, Curr Opin Immunol.2008; 20(3):332-38.

11. Klaus Lehmann-Horn et al., Targeting B-cells in the Treatment of Multiple Sclerosis, Ther Adv Neurol Disorders 2013; 6(3): 161-173.

12. Kappos et al., Ocrelizumab in relapsing-remitting multiple sclerosis: a Phase 2, randomized, placebocontrolled, mutlicentre trial, Lancet 2011; 378:1779-87.

13. Hauser et al., Efficacy and safety of ocrelizumab in relapsing multiple sclerosis - results of the interferon-beta-la-controlled, double-blind, Phase III OPERA I and II studies, ECTRIMS Online Library; Hauser, 2015; 116634.

14. Hauser et al., Ocrelizumab versus Interferon Beta-la in Relapsing Multiple Sclerosis, N Engl J Med 2017; 376(3):221-234.

15. Arzerra® US prescribing information (2016); http://www.accessdata.fda.gov/drugsatfda_docs/label/2016/125326s0621b1.pdf.

16. Soerensen et al., Safety and efficacy of ofatumumab in relapsing remitting multiple sclerosis, Neurology 2014; 82:573-581.

17. Bar-Or et al., Subcutaneous ofatumumab in patients with relapsing-remitting multiple Sclerosis, 2016 (manuscript in preparation).

18. von Budingen et al., B cell exchange across the blood-brain barrier in multiple sclerosis, The Journal of Clinical investigation 2012; 122(12):4533-43.

2

19. Bleeker et al., Estimation of dose requirements for sustained in vivo activity of a therapeutic human anti-CD20 antibody, British Journal of Haematology 2008 (Epub November 27, 2007); 140(3):303-12.

20. Lublin et al., Defining the clinical course of multiple sclerosis, Neurology 2014; 83:278-286.

21. Sormani et al., Magnetic resonance imaging as a potential surrogate for relapses in multiple sclerosis: a metaanalytic approach, Ann Neurol.2009; 65(3):268-75.

22. Sormani et al., MRI lesions as a surrogate for relapses in multiple sclerosis: a metaanalysis of randomised trials, Lancet Neurol 2013; 12: 669-676.

Claims

Patentni zahtevi

1. Ofatumumab za upotrebu u lečenju multiple skleroze, naznačen time, što se

a) ofatumumab daje pacijentu kome je to potrebno tokom režima udarne doze koji obuhvata primenu 20 mg ofatumumaba 1. dana, 7. dana i 14. dana režima doziranja;

i

b) ofatumumab daje pacijentu kome je to potrebno rokom režima doze održavanja koji obuhvata primenu 20 mg ofatumumaba počevši od četvrte nedelje režima doziranja i zatim nastavljajući primenu na svake četiri nedelje za vreme trajanja protokola lečenja.

2. Ofatumumab za upotrebu u lečenju multiple skleroze prema patentnom zahtevu 1, naznačen time, što se

a) ofatumumab daje pacijentu kome je to potrebno tokom režima udarne doze koji obuhvata s.c. injekcije od 20 mg ofatumumaba 1. dana, 7. dana i 14. dana režima doziranja;

i

b) ofatumumab daje pacijentu kome je to potrebno tokom režima doze održavanja koji obuhvata s.c. injekcije od 20 mg ofatumumaba počevši od četvrte nedelje režima doziranja i zatim nastavljajući primenu na svake četiri nedelje za vreme trajanja protokola lečenja.

3. Ofatumumab za upotrebu u lečenju multiple skleroze prema patentnom zahtevu 2, pri čemu se 20 mg ofatumumaba primenjuje tokom režima udarne doze i režima doze održavanja upotrebom autoinjektora napunjenog formulacijom koja sadrži ofatumumab u koncentraciji od 50 mg/ml.

4. Ofatumumab za upotrebu u lečenju multiple skleroze prema patentnom zahtevu 2, pri čemu se 20 mg ofatumumaba primenjuje tokom režima udarne doze i režima doze održavanja upotrebom prethodno napunjenog šprica napunjenog formulacijom koja sadrži ofatumumab u koncentraciji od 50 mg/ml.

5. Ofatumumab za upotrebu u lečenju multiple skleroze prema patentnom zahtevu 1, pri čemu je multipla skleroza relapsno-remitentna multipla skleroza (RRMS).

6. Ofatumumab za upotrebu u lečenju multiple skleroze prema patentnom zahtevu 1, pri čemu je multipla skleroza primarna progresivna multipla skleroza (PPMS).

7. Ofatumumab za upotrebu u lečenju multiple skleroze prema patentnom zahtevu 1, pri čemu je multipla skleroza sekundarna progresivna multipla skleroza (SPMS).